RIO TINTO I PRODAJA ORUŽJA Garant Vučićevog ostanka na vlasti?

Kada je u telefonskom razgovoru zahvalio Putinu za ono "što je učinio da Rusija i ove zime obezbedi dovoljne količine gasa za Republiku Srbiju", Vučić je naveo da je imao "odličan sastanak" sa pomoćnikom državnog sekretara SAD Džejmsom O'Brajanom i s direktorkom za Evropu u Evropskoj službi za spoljne poslove Angelinom Ajhorst.

- Izrazio sam nadu, baš kao i pre dve i po godine, da Srbija neće uvoditi sankcije Ruskoj Federaciji - rekao je Vučić na svom Instagram profilu.

Problem sa autoritarnim režimima je što treba da ispune obećanja. Oni treba da drže ljude ili pod represijom ili relativno zadovoljnima, jer ne nude tu mogućnost promene koja dolazi iz naroda. Tako je očigledno da se kupovinom francuskih aviona Rafal Srbija trenutno politički ne udaljava od Rusije, već čini korak koji bi joj iz praktičnih (finansijskih) razloga tek dugoročno mogao omogućiti približavanje Zapadu. U suštini, ali i praksi, između Rusije i Srbije geografski ima dosta zemalja koje su članice NATO-a, međutim više nije moguće da se nabavlja rusko oružje kao do sada. Zato je srpska ponuda sada u prednosti.

Srbija je preko trećih zemalja izvezla municije u Ukrajinu u vrednosti od 800 miliona evra i tako pokazala da je srpski vojnoindustrijski kompleks prilično profitabilan. Očigledno je da će to tržište sada biti u Evropi. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je, komentarišući navode da je Srbija indirektno Ukrajini izvezla municiju od oko 800 miliona evra, da je sve izvezeno dozvoljenim "end juzerima" (krajnjim korisnicima). To je zapravo jedna trećina trenutne evropske isporuke Ukrajini.- Za šta da se pravdam, što smo izvezli dozvoljenom "end juzeru" municiju? Pazite, oruđe i oružje ne izvozimo, jer tu imamo samo ugovor sa Azerbejdžanom, Kiprom i Emiratima. Ni sa kim više. Upravo da bismo se čuvali da se iz srpskog oružja ne ubija neko od naše braće - bilo Rusi, bilo Ukrajinci, bilo ko - rekao je Vučić.

Srbija izvozi sve od oružja što za prodaju stigne da proizvede, izjavio je ne tako davno šef države Aleksandar Vučić. On je rekao da je interesovanje toliko da bi Srbija samo jednim ugovorom mogla da proda sve što napravi za 30 godina. Čak i ako ne prodajete Ukrajini, možete prodati Nemačkoj. Što bi takođe moglo izazvati neodobravanje u Moskvi. Dakle, sa ove tačke gledišta, priča je da je Vučić veoma zavisan od igre koju je započeo, sve u svrhu ostajanja na vlasti ili lične koristi.U slučaju litijuma, Vučić koristi istu taktiku koju je koristio za Kosovo. On eskalira situaciju, pa je potom deeskalira i onda sebe postavi kao jedinog garanta mira. Ovoga puta on se pojavljuje kao neko ko želi da sarađuje sa Zapadom, ko je garant za litijum, ali, eto, protesti mu tu prave problem i sprečavaju ga da ispuni svoja obećanja. Jer, Vučić litijumom pokušava da kupi Nemačku kao što je aerodromom, metroom i Rafalima kupio Francusku. On, u stvari, želi da Srbija što duže ostane na putu ka Uniji što bi mu omogućilo da ima pristup fondovima Evropske unije koji bi mu pomogli da se održi na vlasti.

Dakle, u trenutku gužve između Rusije i Zapada, Srbija zadržava svoju posebnu poziciju, ali po pitanju litijuma i oružja pokazuje da se politički mnogo više svrstava uz Zapad. Drugo, zbog posla sa litijumom koji bi trebalo da zadovolji oko 90 odsto evropske potražnje, Srbija se prilično pozicionirala na mapi retkih materijala i drugih, što Vučić veruje da će biti veoma važan deo političkih pitanja. I, naravno, da će uz litijum i namensku industriju produžiti opstanak na vlasti.

To mu izgleda sasvim dovoljno u njegovom političkom katastru, gde je vlast lična i gde se narod i država tretiraju kao privatno vlasništvo.