Karleuša na BINI REŽIMA: Strogo kontrolisana žalost

Dan nakon saobraćajne nesreće na putu Kraljevo - Raška, u kojoj je poginulo pet osoba, Jelena Karleuša je održala koncert par desetina kilometara od mesta tragičnog udesa. U Kraljevu se tada slavilo umesto da se proglasi dan žalosti, na šta su sa ogorčenjem ukazali mnogi korisnici društvenih mreža. Ona je na konstataciju da su se mnogi građani pobunili što je umesto Dana žalosti u Kraljevu održan koncert rekla da je to - laž.

Gradonačelnik Kraljeva Predrag Terzić napao je opoziciju na svom Fejsbuk nalogu. On je napisao, komentarišući saobraćajnu nesreću koja se dogodila u subotu u blizini Kraljeva, da je lokalna opozicija ovu tragediju iskoristila da bi "prikupljala političke poene". Naveo je i da "lešinari iz kraljevačke opozicije ne biraju situaciju ni način u pokušajima da dođu do političkih poena potvrda je i tragedija koja je u subotu pogodila petočlanu porodicu i njihovu komšinicu". Tvrdi i da je nakon pogibije čitave porodice kod Kraljeva, u ovom gradu ipak bio proglašen Dan žalosti, međutim, za njega niko nije znao.

Zašto su tako skloni brljotinama, čak i kada im možda ne nedostaje dobrih namera: zato što ništa ne znaju, i to im se baš dopada. Na delu je odavno poremećeno uverenje da je svaka podignuta muzička šatra pobeda, trijumf države i naučni dokaz supremacije Srpskog Nacionalnog Bića. Kao najznačajnija komponenta emocionalne inteligencije, empatija nam daje emocionalnu pismenost. Toga u slučaju Kraljeva nema. Naš pad jeste etički, ali ne pominje se koren našeg vrednosnog pada. Grad Novi Sad je pre nekoliko meseci proglasio dan žalosti povodom smrti čitave porodice koja je nastradala u požaru. Dan žalosti proglašen je i nakon pucnjave kod manastira Banjska.

Da li je zaista relativizacija pitati šta je tačno to što osuđujemo, koji bi domet te osude trebalo da bude i kako najbolje opisati političku formaciju, odnosno formacije kojima se protivimo? Bilo bi čudno da se protivite nečemu, a da ne razumete ili niste u stanju jasno da opišete šta je to. Posebno je neobično uverenje da je za osudu potrebno odbiti razumevanje, iz straha da znanje može da posluži samo relativizaciji i da šteti našoj sposobnosti rasuđivanja. Čini se da moramo da naučimo malo istorije da bismo razumeli kako je neki događaj nastao, ili kakav smisao ima. To znači da moramo da proširimo fokus izvan užasnog sadašnjeg trenutka, ne poričući pritom taj užas, dok istovremeno odbijamo da dozvolimo da taj užas predstavlja sav užas koji je moguće predstaviti, saznati i suprotstaviti mu se.

Smrt je postala bliska, vesti o smrti ljudi kojima inače još ne bi došlo vreme, predugo su svakodnevica. A u autoritarnim društvima u kojima stalno urlaju laž i nasilje, niko više nikome ništa ne veruje. U moru tih velikih i sudbonosnih izmišljotina negde su se izgubili ljudi. Život se negde zaturio. Ljude slome velike egzistencijalne nedaće, a podrška društva i države izostaje. Bez socijalne podrške ljudi padaju u očaj i gube svaku veru.  Bivša premijerka je svojevremeno objasnila narodu da sistem nije zakazao. Sistem radi. Jer, OVO što nam se sada dešava, to je sistem.

Pevačice koje veličaju dragog predsednika, pardon, šefa, ma nema veze.