Ministarka traži POPIS "neposlušnih" prosvetara: Mora li vlast uvek da pokaže da može još dublje da POTONE?

Ministarki prosvete Slavici Đukić Dejanović nije se dopalo "ponašanje" većine prosvetnih radnika koji su štrajkovali širom Srbije. Posebno joj se nije svidela obustava rada koju su prosvetari ranije najavili, zbog čega su direktori osnovnih i srednjih škola dobili dopis u kom su upozoreni zbog propusta koje su načinili. U njemu se, između ostalog, od direktora traži da evidentiraju nastavnike koji su obustavili rad, a piše i da nije dozvoljeno obaveštavanje roditelja, kao i učenika o tome da đaci ne treba da dođu u školu kada nastavnici obustavljaju rad.Najava formiranja spiska dolazi u vreme kad se srpsko društvo bukvalno davi u raznim antagonizmima.To je postalo redovna, praktično normalna stvar. U zatrovanoj aktuelnoj atmosferi u našem društvu javno etiketiranje prosvetara, pogotovo od strane nekog na autoritativnoj društvenoj poziciji, sasvim izvesno povlači neprijatne konsekvence za etiketirane. Dijapazon neprijatnosti je izuzetno širok; uvrede, pogrde, pretnje, čak i proganjanja su nešto sa čim bi se oni izvesno suočili. A ako bi se stvari otele kontroli, što se nikako ne može isključiti, posledice bi lako mogle biti i neuporedivo neprijatnije. Nema sumnje da bi tu i komšiluk bio uključen. Familijarno drukanje se već podrazumeva.

Ali, moramo li baš uvek da očekujemo najgore? Moraju li svaki put da nas iznenade još gorim? Pod ovim režimom, pokazivanje ljudskosti s pozicije vlasti - nedopustivo je. Samo u zemlji bez pameti, ministarka prosvete može poslati pismo školama i tražiti od direktora da sastave spiskove sumnjivih nastavnika. Vreme UDBE I OZNE i svakako dokaz da jesmo podanicki narod. A da li je tražila spisak skola u kojima se deca smrzavaju vec treći dan? Da li je tražila spisak nestručnih nastavnika sa punom normom dok stručni kadar sedi na birou? Putari iz Azerbejdžana, fizikalci iz Albanije, šoferi iz Pakistana ili građevinci iz Turske ne mogu da rade taj posao. Jedino tetkice ako dovedu sa Filipina.

Uništavanje obrazovanja i degradacija nastavničkog poziva nije nikakva slučajnost, nije se to omaklo našim vlastima, radi se o doslednoj naprednjačko-socijalističkoj politici. Već godinama vlast devastira prosvetu dovodeći obrazovanje na nivo bez novih kadrova, ukidajući im pravo da se sami pitaju za dobro onih koje podučavaju. Nije lako biti učitelj, i kao učitelj odgovoran pred učenicima za sliku sveta u ulozi zaštitnika slobode i borca za pravdu. I tu samo retki pojedinci blesnu u svom poslu i nekako čuvaju uspomenu na dobra vremena, kad se učitelj pozivao na slavu i svatove i bio rado viđen gost u svakoj domaćinskoj kući.

Čast i ugled čovek ima ili nema i nema toga suda koji mu može čast i ugled obezbediti. Čast i ugled svačija su privatna briga i odgovornost. Čast je nesaznatljiva i nedodirljiva, nedokučiva i tajanstvena. To je samo lična odlika i temeljno, neprocenjivo etičko svojstvo. Ministarstvo prosvete to shvata sasvim drugačije.