SMEH I DRUGE PRIČE Ko iz Vlade sme da kaže NE Vučiću i kopanju litijuma?

Aleksandar Vučić oko sebe nema nikoga ko nije u svakom smislu beznačajan i ko ne zavisi isključivo od njega. Svoje partijske kolege je upitao: "Zamislite da se sklonim sa liste, koliko bi ljudi za vas glasalo". Vučić ne podnosi samostalne ličnosti. Zato neubedljivo i smešno deluju priče da je predsednik Srbije u vezi sa projektom Jadar ostao sam i da ga čeka sukob sa većim delom Vlade i pripadnicima stranke.

Premijer Srbije Miloš Vučević je gostujući na RTS delimično ublažio ove nezvanične tvrdnje, rekavši da sukoba nema, ali nije demantovao da se u Vladi čuju različiti stavovi o ovom projektu. On je rekao da o tome treba razgovarati i da ne isključuje nijednu opciju. U međuvremenu, Vladimir Đukanović, poslanik i funkcioner Srpske naredne stranke, rekao je da je spreman da podnese ostavku na mesto narodnog poslanika i na sve stranačke funkcije ukoliko Vlada Srbije odustane od projekta eksploatacije litijuma.

Naš javni život se odavno primitizovao. Zaglupljivanje osiromašenog naroda radi punom parom. Građanstvo je, razume se, već otvoreno za takav vid manipulacije, naročito ako dolazi od predsednika, koji najviše voli da objasni kako nešto što je očigledno zapravo nije to nego nešto drugo, odnosno nije ni drugo, već nešto treće. To mu služi kao misaona osovina oko koje će zavrteti mozak poželjne mase. On je najpre govorio da rudnik u svakom slučaju neće biti otvoren dve godine, a onda je rekao da ga neće biti dok njemu ne istekne mandat, što znači tri godine. Takođe je rekao da će od ponedeljka sići u narod da čuje šta ljudi misle. 

Vučić je svojim saborcima pokazao da ne treba da imaju nikakav intelektualni nivo ili neke specijalne sposobnosti, dovoljno je samo biti bezlični poslušnik i uspeh je moguć. Strah koji se uvukao u kosti njegovih saradnika poticao je otud što nikad nisu znali da li su mu dovoljno podilazili. Mogli su da budu i potpuni dunsteri, to ih ne bi diskvalifikovalo, ali nisu smeli ni da pomisle da imaju sopstveni stav. Obuzeti strahom, odrekli su se svi do jednog kičme, vazda se preispitujući da li su ga svojom pokornošću dovoljno umilostivili. Poniženje je nemoć, emocija koja je pre svega posledica osećanja da više nemate kontrolu nad svojim životom. To očigledno važi za pristalice vladajuće stranke.

Ako ne žele da izgube fotelje i petosobne stanove, jedino što smeju i moraju da rade jeste da stoje mirno ispred ili iza njega dok on priča o dobrobitima litijuma. Tu se oslikava "kultura" poniženja članova SNS-a. I kad im neko skrene pažnju, oni to ignorišu, uzvraćaju uvredama. Ali, to ne može da bude ignorisanje, u toj oblasti ignorisanja nema. To je ponižavajući strah koji ih razdire. I nema mesta za NE. Tako je to kad si Vučićev.