SRPSKA VLADA ILI 100 dana pretvaranja NARODA U ROBLJE

 "Obeležavanje jubileja" sto dana rada Vlade Republike Srbije palo je u senku obznane vezane za rudnik litijuma, protesta protiv istog, ali i još jedne gužve oko ministarske diplome. Prava radnika, ljudska prava, kultura, sloboda medija, evropske integracije, ostali su tek resori na papiru. Kada je 1. maja predstavio sastav nove Vlade Srbije, Miloš Vučević je izgovorio čak 31 ime, a posle 100 dana uobičajenog roka da se oceni prvi presek njihovog rada, većina ministara gotovo i da se nisu videli. 

Nekontrolisana politička moć bila je i ostala kočničar svih ekonomskih reformi. Čim bi one uznapredovale do postavljanja granica političkoj moći, znamo ko je u toj bici uvek odnosio pobedu. Ma šta Miloš Vučević referisao, to je činjenica. Vučević je rekao da sa ponosom ističe da je "vlada kontinuiteta i to od prve vlade Aleksandra Vučića 2014". Vlada je narušavala Ustavom utvrđene odnose i ignorisala svoje obaveze prema onima prema kojima bi morala da bude najodgovornija - Skupštini i građanima. Skupštinu je pretvarala u svoj servis, glasačku mašinu, a svoje i njene obaveze prema građanima svesno ignorisala.

I inače, Vlada sve vreme ne deluje kao organ koji je, po Ustavu, nosilac izvršne vlasti i koji utvrđuje i vodi politiku već kao transmisija, kao služba predsednika republike koja bezrezervno izvršava njegovu volju. Utvrđivanje godišnjeg programa rada je inače obaveza predsednika Skupštine, ali aktuelni predsednik Skupštine ne pokazuje nameru da tu obavezu izvrši. A nepostojanje programa faktički obezbeđuje potpunu dominaciju tema i tajminga koje po svom nahođenju diktira Vlada. U nekim srećnijim zemljama, posle 100 dana vlade izlazi se pred javnost sa proverljivim podacima o prvim rezultatima. Umesto toga, dobili smo napade na narod, opoziciju i hapšenja. To je već samo po sebi uvredljivo.

Predsednik države sve češće otkriva svoje desni, a njegova proricanja služe zastrašivanju i disciplinovanju građana, ali još više vlastitom imidžu spasioca naroda. Tačnije, Vučić prvo opiše užas koji nas čeka, a onda nas on od njega kao spasava. Sa suzama u očima preuzeo je ulogu vođe dobrog srca i pokazao se svom narodu kao dobrotvor bez koga se ne može i koji neće nikud da beži, ma ko god ga jurio. Da će ostati ustrajan u regionalno incidentnim i štetnim tumačenjima prošlosti, u to smo se bez rizika mogli da kladimo.

Ali, ni tu nije kraj režimskom bezobrazluku. Oni bi da nas uvere da u Srbiji i dalje živimo bajku, čiji je srećan kraj, očigledno to što smo uopšte živi. Zataškava se očigledna stvar da postajemo robovska zemlja.