RASPRODAJA SRBIJE Nemačkoj litijum, Kini zlato i Bor, Francuskoj aerodrom i metro...

Posle bukvalne rasprodaje srpskih resursa i Nemačka mora da dobije neki kolač u Srbiji. Za sada je najveće parče istog dobila Francuska. Dobila je aerodrom, izgradnju metroa, a uskoro u Srbiju dolazi i njen predsednik Makron da po svemu sudeći potpiše ugovor o kupovini francuskih vojnih aviona - Rafala vredan više milijardi evra. I to sigurno neće biti kraj komercijalnim poslovima Aleksandra Vučića sa Evropom.  

Nemačka je, s druge strane, najveći investitor u Srbiji. Veliki broj njenih kompanija ima svoje pogone u Srbiji koji zapošljavaju više od 85.000 radnika. Nema sumnje a i događaji su to pokazali, dok je Nemačka kritikovala Vučića zbog pokradenih decembarskih izbora, iza leđa javnosti vođeni su pregovori sa Berlinom oko iskopavanja litijuma u Srbiji. Bukvalnom prodajom najvećih dragocenosti Srbije, Vučić otkupljuje svoj opstanak na vlasti. Na kraju, sve se vrti oko novca kada je reč o podršci koju Vučić dobija od Evrope, uprkos tome što bez demokratije u Srbiji nema napretka.

Ali, situacija u Srbiji uopšte nije sjajna. Bune se prosvetari, paori, lekari. Mnogo je nezadovoljnih ljudi. Zbog toga, svi Vučićevi snovi, vezani za rasprodaju zemlje, mogu da se vrlo brzo razbiju jer Srbija ulazi u strahovite probleme. Narod naslućuje da će uskoro sve u Srbiji biti privatno; uostalom i vlast se ponaša kao privatni vlasnik države, čiji radnici nemaju šta da jedu, ne primaju zarade, nemaju overene zdravstvene knjižice, a sve to zbog nezakonitog ponašanja poslodavca koji je, mrtav-hladan, izneo sav svoj "ekstraprofit“ iz zemlje, a u pitanju su uglavnom stranci.

Stavljanje naših strateških resursa na doboš ravno je brisanju naše budućnosti. Zbog korupcije u državi zemlja nam izgleda kao društvena firma iz doba Jugoslavije, koju budzašto privatizuju, rasparčavaju i prodaju u delovima. Čineći to, država svesno gazi nacionalne interese zarad lične koristi. Ako ikad dođemo do toga da naši seljaci ili firme, ako požele, mogu da kupuju imanja ili firme u Francuskoj ili Nemačkoj, tek tada ne treba da sprečavamo ni obrnuto. Suština je da do toga nikada nećemo stići ako prethodno svoju zemlju prodamo, a novac bude bio iznet u inostranstvo radi lagodnog života pojedinaca na vlasti.

Jer, nemoguće je da u jednoj organizovanoj zemlji poslodavac ne isplaćuje zarade i ne uplaćuje doprinose svim radnicima, a da pritom nijedan državni organ na to ne reaguje godinama. To se dešava samo u državama koje vladavinu prava hijerarhijski smeštaju na začelje, daleko iza interesa ljudi na vlasti i interesa krupnog kapitala - koji se, gle čuda, često sumnjivo preklapaju. Država koja ne može da obezbedi svojim građanima da naplate ono što su pošteno zaradili, ne sme da se naziva državom. Nemerljiva šteta je već naneta.

Sve države štite vlastite vitalne interese. Ali, samo Zapad ima tu sposobnost da predstavlja pojedinačne interese kao interese čitavog čovečanstva, poput slobode, emancipacije, napretka. Tu se negde udomio i predsednik Srbije.