Zašto pričamo sami sa sobom i koliko je to zdravo?

Psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović smatra da mi zapravo treba i više da pričamo sa sobom, da promišljamo o svom iskustvu, posmatramo sebe i svoje postupke u otvorenom, kritičkom dijalogu sa sobom.

- Mi se radije okrećemo TV programu, internetu i tako bežimo i od razgovora sa sobom, ali i sa drugima. Čak i razgovor sa drugima često više liči na paralelne monologe, bez stvarnog slušanja i pokušaja razumevanja druge strane - ističe Džamonja Ignjatović.

Da pričanje sa samim sobom može da bude poželjno, slaže se i psihijatrica dr Ljiljana Simić, ali objašnjava i razloge kada i zbog čega sagovornika tražimo u samom sebi.

- Ima dve mogućnosti. Jedna je u okviru ozbiljnih mentalnih poremećaja i duševnih oboljenja koje nose sa sobom te realizacije, znači odsustvo uvida stvarne realnosti oko nas. Bolest je takva da pacijenti imaju i organske promene u mozgu i jedan od simptoma može da bude i taj da govore sami sa sobom. Druga varijanta je kada imamo dobru introspekciju i tada imamo unutrašnji dijalog koji vodimo sami sa sobom. Tako pravimo neku samoanalizu, samoprocenu, planove, kritiku svog ponašanja i eventualno napravimo reviziju svog ponašanja - objašnjava za Danas dr Simić.

U prvom slučaju, kako kaže, reč je o patologiji koja se leči, dok se drugi odnosi na to da smo dovoljno osvestili značaj mentalnog zdravlja i mogućnost da analiziramo svoje ponašanje.

- To je ono što bi se žargonski reklo "rad na sebi" i u tom kontekstu je pričanje sa samim sobom pozitivna stavka - ističe sagovornica i dodaje da i tada treba da vodimo računa o socijalnoj formi našeg ponašanja, te da je poželjno odrediti mesto i vreme za razgovor sa samim sobom.

- Socijalno prilagođena ponašanja zahtevaju da ipak imamo barijere i neke kočnice gde bismo šta i kako govorili. Sigurno da unutrašnji dijalog koji vodimo sa sobom u kućevnim uslovima gde smo sami, a nije u domenu mentalnog oboljenja i psihopatologije je pristojna stvar, ali isto to raditi na javnim mestima je nepoželjno i ne donosi neki dobrobit. To ustvari govori o tome da ne možemo da procenimo gde je čemu mesto - pojašnjava psihijatrica.

Kada pričamo sa samim sobom najpre, kaže dr Simić, biramo temu i analiziramo svoje ponašanje, prolazimo kroz analitičnu priču u smislu šta je to što nam unosi nemire, gde donosimo loše odluke, zašto se zbog tih odluka ne osećamo dobro, zašto napravimo neprimerene izbore, zašto ulazimo u određene relacije…

- Pokušavamo, dakle, da sagledamo nešto što nama nije interesno, a imali smo dovoljno svesti da prepoznamo da u svom ponašanju imamo loše izbore i loše korake pa kroz taj dijalog napravimo reviziju i donesemo neke bolje odluke. Neki su možda imali komunikaciju sa psiholozima i psihijatrima, pa su dobili instrukcije kako bi mogli da naprave samoanalizu i retrospekciju svog ponašanja.

Ističe da pričanje sa samim sobom može da bude korisna stvar u oslobađanju besa, napetosti, ljutnje…

- Da bi se debalansirala unutrašnja napetost, bes, ljutnja, negativna energija, sasvim je u redu primenjivati unutrašnji dijalog, sportove, fizičku aktivnost, pa i razgovor sa samim sobom. Ukoliko su ljudi u situaciji da u besu razgovaraju sa samim sobom, onda su ipak dostigli jedan veliki stepen samospoznaje, jer umanjiti bes i ljutnju na takav način je baš veliki stepen zrelosti - naglašava dr Simić.

Na pitanje da li je bolje razgovarati sa sobom ili sa nekim, ona ističe da ne postoji univerzalono pravilo, jer je svaki čovek specifičnog mentalnog sklopa.

- Neko je introvertniji i ima potrebu da u sebi nešto prođe i izanalizira. Ima ljudi koji imaju kvalitetne prijatelje sa kojima mogu da podele svoju muku i nevolju i dok glasno govore o svojim problemima, mogu da čuju sebe i da nađu rešenje. To je neki vid ventiliranja. Nekada, recimo, sagovornik bude kao objektivni posmatrač pa iznese svoju sugestiju. Međutim, ukoliko su problemi ozbiljni, uvek je najbolje obratiti se stručnjacima koji su edukovani da vas saslušaju i daju preporuke kako i na koji način ne da rešite problem, već da vam pomognu da na najbolji način sagledate i donese ispravnije odluke za sebe - zaključuje psihijatrica dr Ljiljana Simić.