U Srbiji preko 100 "divljih" domova za stare

Srbija je zemlja starih, zemlja sa sve više nemoćnih i bolesnih kojima je potrebna briga. U takvim okolnostima sve je veća potreba i za staračkim domovima. Nedavna smrt dvoje ljudi u požaru u staračkom domu u Malom Mokrom Lugu, gde je pet osoba povređeno, ponovo je nametnulo pitanje kakvi su uslovi u domovima za smeštaj starih, da li je bezbedno i kome prepuštamo brigu za svoje najbliže članove porodice?

U Srbiji ima oko 260 ustanova socijalne zaštite u privatnom vlasništvu, a 75 državnih ustanova među kojima su i domovi za osobe sa invaliditetom i domovi za nezbrinutu decu. Ukupan kapacitet domova je nešto više od 19.000 mesta, od kojih je oko 10.000 u privatnim, a ostatak su državni. Oko 70 odsto registrovanih privatnih domova nalazi se u Beogradu. Trenutno je popunjeno oko 80 odsto. Ima novih domova koji su poprilično prazni, ali ima i onih koji dobro rade uvek su puni.

Na cenu u privatnim domovima utiče mnogo toga, od kategorije korisnika, lokacije, usluge koja se pruža.Cena smeštaja i u privatnim domovima za starija lica, takođe, varira. Mesto u privatnom domu može mesečno da košta od 450 do 1.000 evra. 

Među vlasnicima privatnih domova ima lekara, ali i ljudi koji su bili i i s one strane zakona. To se odnosi naročito na domove koji nemaju licencu za rad. Pretpostavka je da u svakom momentu u Srbiji ima od 50 do preko 100 nelegalnih domova. Za svaki objekat postoji pravilnik koji treba da se ispuni i propisani uslovi poput kvadrature, opremljenosti, stručnih radnika. 

Od svih stalno zaposlenih, 60 odsto moraju da budu stručni radnici, da objekat bude registrovan u privrednom sudu, da ima socijalnog i administrativnog radnika, medicinsku sestru, negovateljicu.Takođe je neophodno da vlasnici urade bezbednosne provere i zaštitu na radu.

Dom, recimo, u Malom Mokrom Lugu spada u kategoriju onih koji ispunjavaju sve uslove za rad. Međutim, problem su oni "divlji". Od 2004. do 2017. godine izdata je 121 zabrana za rad domova za stare, pokazuje izveštaj Ministarstva za rad. Ipak, teško je utvrditi precizne podatke o broju "divljih” gerontoloških centara, jer su mnogi registrovani kao privredna društva, udruženja, dnevni boravci za stare ili pansioni.  

Poznavaoci prilika kažu da je pravilnik o otvaranju gerontoloških ustanova u Srbiji uglavnom prilagođen otvaranju većih domova. S obzirom na to da se nekad u takvim ustanovama čeka duže na krevet, preduzetnici su videli mogućnost dobre zarade u brizi o starijim sugrađanima. Zato ne iznenađuje što se svake godine broj neregistrovanih domova u Beogradu i okolini povećava.

Ti domovi niču pored puteva, na njivama pored fabrika, koje rade sa opasnim materijama a često se radi o malo većim domaćinstvima, koje mogu da prime ne više od tridesetak korisnika.Gotovo ni jedan od njih ne nudi i 24 - časovni medicinski nadzor, već samo prevoz do najbliže ambulante.