SRPSKI MINISTRI ILI Skupo plaćena uvreda naroda

Dok ministri Vlade Srbije, koje građani plaćaju, nemaju šta da saopšte javnosti, tu je predsednik Srbije koji preuzima sav posao iz Vlade i koji je baš u svakom kabinetu, od finansija do ljudskih i manjinskih prava i unutrašnjih poslova. Vlada Srbije ima čak 29 članova i vervatno niko ne zna da ih nabroji sve.

Prema poslednje objavljenim podacima u imovinskim kartama na sajtu Agencije za sprečavanje korupcije, najveću platu u Srbiji ima Bratislav Gašić kao ministar unutrašnjih poslova. Njegova plata iznosi 2.294 evra, što je skoro duplo više od primanja premijerke. Ujedno, Ana Brnabić je bila prva političarka koja je Ministarstvo kulture, pored Ministarstva obrazovanja, nazvala "ministarstvima sile u 21. veku“. Ona je to izjavila u decembru 2018. na otvaranju skupa "Budućnost izvođačkih umetnosti u Srbiji, perspektive i izazovi“.

Ministarska pozicija u Vladi je pre i iznad svega  politička funkcija. Za to mesto se ne traži nikakva naročita kvalifikacija, mada je u modernom društvu očekivano, s obzirom na činjenicu da je takvo društvo vrlo kompleksan sistem, da ministri budu kvalifikovani u oblasti koju ministarstvo pokriva. Više od decenije to kod nas nije pravilo.

Ko god sedne u ministarsku fotelju u vladi Aleksandra Vučića, kojom faktički rukovodi preko daljinskog upravljača marke "Brnabić", jasno navodi da ne prepoznaje nikakav problem u načinu na koji se Srbijom vlada i upravlja iz pomenutog centra moći. Biti na ministarskoj funkciji u vladi Aleksandra Vučića znači da si u svemu po meri i zamisli Aleksandra Vučića. Tačnije, politički apsolutno beznačajan i isključivo njemu koristan.

To je prvi i najvažniji nivo problema. Ministri su politički odgovorni samo svojim strankama. Oni suštinski ne odgovaraju skupštini koja ih je birala na funkcije. Još manje ne odgovaraju i ne misle da treba da odgovaraju građanima kao nosiocima vlasti koji tu vlast vrše preko slobodno izabranih predstavnika narodnih poslanika. Tipičan primer je Bratislav Gašić. On je pozvan na političku odgovornost zbog stanja opšte građanske nebezbednosti, politizacije policije i ubistava mladih ljudi u Beogradu i Mladenovcu. Kao dodatna optužba pojavljuje se i ona da je prvi čovek srpske policije u najmanju ruku bio informisan o okriću droge na plantaži u Jovanjici. Ti razlozi i sumnje, međutim, ni izbliza nisu bile dovoljne za smenu Gašića. On je samouvereno ponavljao da ima zaštitu partijskog vrha. Partijski vrh je to uporno potvrđivao.

Kao po pravilu, niko od ministara nije naveo da će, kad zasedne u fotelju, zastupati građane. Naprotiv. "Trudiću se da opravdam poverenje svoje stranke, premijerke Brnabić i predsednika Vučića obavljajući časno i pošteno dužnost koja mi je poverena". To im je "zakletva" a u njoj nema mesta za narod. Oni se, kako je to i red u srpskoj Vladi, zaklnju stranci, predsednici Vlade, a onda čak i predsedniku Srbije.

Zato je smisao ove Vlade, koja se sastoji samo od imena njenih ministara, uvreda naroda.