1. MAJ U SRBIJI: Gde je nestalo dostojanstvo radnika ?

Nije lako proslaviti Praznik rada u zemlji gde nema posla. Okreću se ražnjevi, dimi se roštilj, toči se pivo. Nek se toči. Dok se toči, možda ima nekakve nade. Posle slavlja ne može se izbeći osećanje letargije i opšteg mamurluka. Inače, u Srbiji nije dozvoljeno jesti prema potrebama, nego prema mogućnostima.

Prvi maj datum borbe za radnička prava, ako je ta prava uopšte moguće odrediti u lavirintima sveopšte društvene konfuzije. Protesti su bili mlaki, kako i dolikuje. I pored svega, u našoj zemlji vlada ona vrsta socijalnog mira izazvanog političkom anestezijom. Srbija tone u siromaštvo opijena ubedljivim obećanjima da će biti bolje. U nekim državama, gde je ipak bolje nego kod nas, sindikati su izveli radnike na ulice. Ponegde je bilo uobičajenih okršaja sa policijom. Takav je u suštini Prvi maj, tako je i nastao, da nam živi, živi rad.

To oduzimanje pobunjeničke energije radnika u Srbiji je dugogodišnji opit sa srećnim robovima, naviklim da vivisekciju trpe kao način života. Oni imaju svoju sudbinu, od njih se ne traže odluke. Biće nahranjeni, napojeni. I dosta više. To je vrednosni haos u kome društvo nema svest o sebi niti o tome kome se prepustilo. Pa je postepeno pretvoreno u gomilu ljudi koji su ostali bez svoje volje, razloga da pruže otpor i da se raduju životu koji je njihov.Kakav je položaj radnika građani mogu da vide i u svom okruženju. Da li ljudi rade prekovremeno, na crno, da li su im uskraćeni odmor i slobodni dani. I konačno, koliko se plaše da zbog gubitka posla javno govore o svom položaju. Obećanja koja nije moguće ostvariti, realizuju se kao sredstvo masovne narkoze i daleke nade. Opšta atmosfera parastosa, nema dobre ideje niti ljudi koji bi sproveli ono čega nema. Traga se za izgubljenim vremenom a ono je nestalo zauvek. Onaj od koga se očekuje da nešto učini, učiniće šta mora, a ne šta hoće. I tu ništa ne zavisi od nas. Mamurni od letargije i okrutnih opita, mi smo samo posmatrači onoga šta nam rade, oduševljeni što nas još ima.

Obećanja koja nije moguće ostvariti, realizuju se kao sredstvo masovne narkoze i daleke nade.To je model seciranja i ugrađivanje tuposti koji se nikada ne okončava. Izmoždeno društvo nije u stanju da učini bilo šta za svoje spasenje. 1. maj, u Srbiji već decenijama unazad predstavlja samo uranak u prirodi uz krkanje i bančenje.

Čini se da smo prodali dostojanstvo za 350 grama mlevenog.