Kad u zakletvi padnu krupne reči...

Posle dužeg čekanja, uz izvesnu očekivanu napetost, naš predsednik je najzad, pred tehničkom Skupštinom, položio zakletvu i otvorio nam, kako se očito nameravalo, nove horizonte nade i pozitivnih očekivanja. Spektakl je bio nešto mirniji nego onaj od pre četiri godine, ali je još uvek bio dobro stilizovan, kitnjast i markantan. Shodno običaju i očekivanjima, pale su u toj zakletvi krupne reči. Bila je to silovita izjava u znaku Sve za Srbiju, a Srbiju ni za šta, za građane Srbije predsednik neće žaliti ni truda ni vremena, biće prvi u žrtvovanju za opšte dobro, a poslednji u nagradama i prednostima, zakon će biti svetinja i bezrazlično će biti primenljiv na sve, Srbiji će dati sve što je u njegovoj moći a od nje neće tražiti, niti očekivati bilo šta...

Sve je to zvučalo velelepno i toržestveno, ali su se javile izvesne sumnje kad su u sećanje hrupila iskustva iz prethodnog predsedničkog mandata, kao i iz brojnih i različitih mandata koji su mu prethodili, javio se crv sumnje koji nikako da se smiri.

Prvo sumnjičavo pitanje javilo se povodom najave da će se sav posvetiti Srbiji, takoreći u nju ugraditi, kao u narodnoj pesmi o zidanju Skadra, a da od nje neće očekivati ništa zauzvrat. Da li je moguće da će se toliko promeniti da postane praktički neprepoznatljiv u odnosu na ono što je bio do sada i kakvog smo ga uočili u onim silnim nastupima na televiziji, kadikad i po pet-šest puta dnevno?

Zahvaljujući vlasti nad obimnim javnim sektorom i nepreglednom mrežom državnih institucija i agencija, koristeći javne resurse za širenje članstva i javne podrške, uspeo je da smrvi opoziciju i državu pretvori u jednopartijski režim vladavine. Za one koji veruju da je za zdravo i prosperitetno društvo potrebna ne samo efikasna vlast nego i vitalna i delatno sposobna opozicija, to je jedna od najvećih društvenih šteta počinjenih tokom njegovih različitih prethodnih mandata.

U prvoj fazi svog suverenog vladanja, od 2012. nadalje, svoju popularnost i elektoralnu podršku silno je povećavao goneći najviđenije poslovne ljude i provlačeći ih kroz tužilaštva, sudove i zatvore. U tržišnoj privredi poslovni ljudi su barjaktari progresa i srž razvojnog potencijala, pa je njihov progon najveća ekonomska šteta koja može da se pričini jednom društvu.

U svom razobručenom aktivizmu postao je ministar za valjda sve resore, čini se da nema oblasti u koju se nije umešao. Pošto jedan čovek ne može u renesansnom stilu biti stručan za sve, lako je naslutiti, iako je nemoguće precizno proceniti, kolike su štete morale iz toga proisteći. Jedna od šteta je i erodirani ugled ministara - u njegovoj senci oni su uveliko počeli da liče na prtene lutke, osobe bez identiteta.

Lako se uviđa šta se dešava sa odgovornošću kad se u rad resora kontinuirano i sistematski meša neko sa višeg nivoa upravljačke piramide.

Ljubomir Madžar, profesor emeritus, o drugom mandatu Aleksandra Vučića