Šta bi Ričard Pozner rekao o srpskom pravosuđu

S obzirom na nizak nivo pravnog obrazovanja koje se udeljuje u Srbiji, možda nije zgoreg u ovom novinskom članku ukratko objasniti o čemu se radi i zašto je to važno.

„Tort“ je pravni koncept koji podrazumeva neku vrste pravne povrede, odnosno narušavanja prava ili interesa, na koji pravni sistem, konkretno sud, odgovara određivanjem kompenzacije. Najprostiji primer je parnica u vezi sa nekom štetom: čovek je došao u neku javnu instituciju, pa iako je bilo radno vreme i imao je sve što mu je administrativno potrebno da završi svoj posao, nije taj posao završio jer službenica nije bila tu, a niko je nije menjao, i izgubio je vreme. Institucija kao tuženi tada treba da mu isplati odštetu.

Model „torts“, odnosno povreda, Pozner primenjuje i na krivično pravo, pa sugeriše da bi sve krivične postupke trebalo tretirati po modelu torts: dakle kao situacije u kojima je neko pretrpeo povredu nekog prava, fizičkog ili psihičkog integriteta, i u kojima je presuda u stvari kompenzacija, odnosno satisfakcija, za tu povredu.

Dakle, za razliku od klasičnog shvatanja krivičnog prava i kazne kao njene kulminacije kao „retribucije“, ili pak kao sredstva za opštu ili specijalnu prevenciju (sprečavanje činjenja krivičnih dela od drugih izvršilaca, ili ponovnog činjenja krivičnog dela od istog izvršioca, putem zastrašivanja), Poznerovo shvatanje krivičnog prava predstavlja krivični postupak kao postupak psihološke i egzistencijalne kompenzacije za žrtvu.

Pozner svoj stav izvodi iz sopstvene sudske prakse kao krivičnog sudije, a temelji ga na liberalnim načelima političkog i društvenog poretka.

Ričard Pozner je primer kako sudstvo funkcioniše kao jedna kreativna profesija, iz koje izrasta pravna teorija.
U srpskom sudstvu i srpskom „pravu“, za Poznera se faktički ne zna, a njegovo shvatanje prava kao kreativnog sistema društvene regulacije, i posebno sudstva kao njegovog operativnog organa, koje je danas opšte mesto u pravnoj teoriji, za naše „pravne stručnjake“ je, u najmanju ruku, neka vrsta raketne fizike ili mehanike subatomskih čestica.

Jedan naš sudija Ustavnog suda, Jovan Ćirić, braneći nelegitimne izmene ustava koje je režim doneo preko jednopartijske Skupštine tokom 2022. godine, napisao je tekst u kome sudstvo predstavlja kao „zanat“ u kome sudije faktički mogu da budu službenici, ljudi koji za koje je sasvimi dovoljno da znaju samo „zakon, sudsku praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava“.

Potom, u tekstu koji je izašao na portalu Politički.rs, neki drugi autor je to shvatanje kritikovao, navodeći da je ono suprotno elementarnim načelima organizacije sudstva u demokratskom društvu i osnovnim principima savremene jurisprudencije.

Ovom prilikom ja želim da odbranim Ćirićevo stanovište. Jer, Ćirić je fundamentalno u pravu. Sudstvo u Srbiji jeste zanat. Šloserski.

Kako su to isticali neki sudije Višeg i Apelacionog suda u Beogradu, koji predstavljaju izuzetke, veliki broj „sudija“ u srpskom pravosuđu u stvari i nisu sudije, nego službenici koji slušaju političke naloge, pa čak i osluškuju političke želje, svojih gospodara iz izvršne vlasti ili iz samog pravosuđa.
Dakle, to što Ćirić piše je u stvari objašnjenje zašto imamo sudski fašizam koji sprovode ljudi koji su, čast izuzecima, bez i približno dovoljnih znanja da bi bili prave sudije.

Oni su polukvalifikovani zato što ih na pravnim fakultetima, opet čast izuzecima, obrazuju takođe polukvalifikovani ljudi, koji ni sami nemaju ni približno potrebna znanja o pravnoj nauci da bi bili profesori.

Taj sistem foliranja, sa hiljadama studenata od kojih najgori - čast izuzecima - postaju sudije, reprodukuje sudsku i tužilačku katastrofu koju sada imamo - sudstvo koje po istraživanjima poverenja javnosti u institucije narod smatra najgorim delom društva.

Šta mislite, šta čitaju sudije u Srbiji?

Da li većina njih zna engleski jezik, da li čitaju jurisprudenciju, da li znaju ko je Pozner, ko je Džejms Heris, rodonačelnik kreativnog shvatanja jurisprudencije koji je temelje savremenih principa sudstva postavljao kao profesor prava na Oksfordu sve do 2004. godine? Da li sudije znaju koje su to koncepcije pravednosti koje danas rekonceptualizuju koncepciju suda kako u parnicama, tako i u krivici i u vanparničnim postupcima?

Razlog što ovo pitam je što sudije u Engleskoj ili u SAD čitaju i znaju sve ovo. Moraju da čitaju, jer im nije dozvoljeno da budu šloseri. Od nih se očekuje da budu intelektualci i kreativni profesionalci.

Pravo u Srbiji je na dnu. A odgovornost za to snose pravni fakulteti i, čast izuzecima, katastrofalni kadrovi koji u njima rade.

I od onih kadrova koji nešto vrede, pravosuđe ne može imati koristi jer su to kadrovi koje ostali vrlo efikasno marginališu.

Na najvećem pravnom fakultetu u Srbiji radi čovek koji ima knjigu kod Cambridge University Press-a, tekstove u časopisima na Web of Science poput Human Rights Quarterly, i međunarodne rezultate.

Jedan jedini takav čovek koji ima takve rezultate. I taj čovek nije ni dekan, ni sudija Ustavnog suda. To je taj patološki mehanizam koji je doveo do poraznog stanja pravosuđa u zemlji koje se može rešiti jedino ukidanjem celog sistema i uvođenjem tribunalske faze do postepenog uspostavljanja iole normalnog i kvalifikovanog pravosuđa. Zato je neophodno da se oni koji su najodgovorniji za održavanje tog patološkog organizma zla stručno razobliče detaljnim analizama njihovih tekstova i foliranja kojima su gradili karijere na poroznim temeljima blefa i ulagivanja. Da se konačno razdvoji žito od kukolja, pravnici od šlosera i zanatlija.

Na način koji je trajan i koji se ne može izbrisati. Radi se o inicijativi koju je u regionu pokrenuo hrvatski predsednik Zoran Milanović, i koja je gorući prioritet, kako na političkom, tako i na akademskom planu.

Aleksandar Fatić