Kako je Đurđevdanska nagrada Kragujevca eliminisala žene i služi za podobne

No, krenimo redom. Na sreću, danas postoje cobiss kao i drugi softveri preko kojih se može jasno utvrditi naučna produkcija i kvalitet naučnih radova - pošto ovde govorimo o oblasti nauke. Karamijalković nesumnjivo spada u red značajnih lokalnih istraživača, sa akcentom na lokalni. Sve konferencije na kojima je izlagao održane su u Kragujevcu ili gradovima u blizini. Radove je publikovao u lokalnim časopisima vrlo sporne naučne vrednosti (ovde se misli na Šumadijske anale Istorijskog arhiva u Kragujevcu koji su dobili pa gubili kategorizaciju), s tim da treba pomenuti jedan rad publikovan u Zborniku Matice srpske za istoriju. Međutim, isti takav rad publikovan je i u pomenutim Šumadijskim analima na identičnom broju strana, tako da je vrlo zanimljivo utvrditi da li je došlo do eventualnog auto-plagijarizma, odnosno da li je time autor ozbiljno prekršio naučni (akademski) kodeks.

Koga imamo sa druge strane? Valentinu Opančinu, koja ima jedan doktorat iza sebe i upisan drugi i naučnicu koja je predstavljala Kragujevac i medicinu na Evropskom kongresu radiologa. Zahvaljujući učešću na Evropskom kongresu radiologa Opančina je dobila tromesečnu stipendiju Ervopskog udruženja radiologa koja će je odvesti u Milano. Jedan od Opančininih objavljenih radova je prikaz zdravog pacijenta koji je završio smrtnim ishodom i prvi je rad tog tipa objavljen u Srbiji. Najčešće publikuje radove u Medicinskom časopisu Srpskog lekarskog društva, podružnice u Kragujevcu.

Druga protivkandidatkinja Karamijalkoviću bila je Kristina Jorgić Stepanović sa odbranjenom doktorskom disertacijom koja se bavi istorijom žena u Jugoslaviji. Ne morate biti istoričar da biste zaključili da je disertacija delimično i pionirski poduhvat. Za Jorgić Stepanović postoje podaci o nekoliko međunarodnih konferencija na kojima je učestvovala, od Nemačke i Španije, do Rusije, Poljske i Ukrajine, kao i detaljan pregled naučne produkcije. Iz njega saznajemo da je objavljivala u najviđenijim istoriografskim časopisima, kao što su Tokovi istorije. Ova istoričarka otrgla je od zaborava nepravedno zaboravljenu ličnost naše istorije - Milicu Đurić Topalović (gle čuda, rodom iz okoline Kragujevca), te je rad o njenom značaju objavljen u jednom od naših najrelevantnijih istoriografskih časopisa međunarodnog karaktera.

Dotaknemo li se pitanja kandidature, opet nailazimo na problem. Obe naučnice bile su očigledno kandidovane od strane svojih mentora, komisija za odbranu disertacija i naučnih saradnika. To su sve, neosporno, ljudi sa određenom naučnom težinom, koji mogu stajati iza svojih stručnih procena. Sa druge strane, Karamijalkovića je kandidovalo Društvo istoričara iz Kragujevca, koje može biti upitno u vezi sa kredibilitetom svojih članova. Da li istoričar, radnik u nekoj od ustanova kulture, uz sav dužan respekt, može imati naučne kompetencije veće od nekoliko doktora nauka, radnika fakulteta i instituta, koji stoje iza obe kandidatkinje? Sumnja u kredibilitet predlagača je utoliko veća što se Karamijalković dve godine zaredom kandidovao sa istom monografijom, tvrdeći da je u pitanju drugo, dopunjeno izdanje.

Razlika od samo sedam strana tiče se recenzija koje je autor publikovao u drugoj knjizi, bez ikakvih većih ili manje značajnih dopuna samog sadržaja. Pitanje je, ko je pogrešio: da li prvi put prošle godine, kada je kandidatura podneta za "monografiju" koja to nije mogla formalno biti bez recenzija, ili drugi put, kada je kandidovano drugo, "dopunjeno" izdanje, i pored ozbiljne kritike koja je stigla na račun ove knjige. Da ironija bude veća, prikaz Karamijalkovićeve knjige objavili su upravo pomenuti Šumadijski anali. Izvesni doktorant na školovanju u Rusiji uradio je prikaz ove monografije, nakon koga bi svaki savestan istraživač razmišljao o izmeni i dopuni svog teksta – ne i o kandidaturi za najprestižniju nagradu svog grada.

Nameće se pitanje: da li su se oni koji su odlučivali o ovoj nagradi vodili zdravom logikom kredibiliteta ljudi koji kandiduju, ili ne? Zašto je zakazala kompletna stručna procena radova kandidata ili, ključno: zašto je nagrada dodeljena nekome čiji je rad jedini delimično osporen prikazom pomenute knjige?

Pomenimo još neke činjenice: Karamijalković se nalazi na poziciji direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kragujevcu od 2021. godine. Uspeo je da zaposli ženu sa vrlo malo radnog staža ali relativno dosta godina u Narodni muzej u Kragujevcu. Čak i najnaivnijem posmatraču jasno je da je sprega sa lokalnom strankom na vlasti odradila svoje. Nasuprot njemu, nalaze se Opančina koja radi kao asistentkinja Fakulteta medicinskih nauka kragujevačkog Univerziteta, odnosno Jorgić Stepanović kao kustos Muzeja 21. oktobar u Kragujevcu.

Osim što su žene, postoji opravdano pitanje da li su Opančina i Jorgić Stepanović diskriminisane zahvaljujući mestu svog rođenja. Dok je Karamijalković rođen u Kragujevcu, pomenute naučnice to nisu, iako su svoje školovanje i istraživački rad vezale za taj grad. Na kraju krajeva, da li je takmičenje uopšte bilo ravnopravno kada je u trci bio direktor jedne gradske ustanove, koji je, kao što smo videli, osim Đurđevdanske nagrade, zaposlio ženu, a svake godine na gradskim konkursima njegovo Udruženje Čeha dobija po nekoliko stotina hiljada dinara.

Pošto Karamijalković ne predstavlja ni naučnika a ni čoveka spremnog da promisli o (ne)zasluženoj nagradi, nadležne institucije bi trebalo da se pozabave ovim pitanjem, a javnost informiše o nefer procesu koji su prošle Valentina Opančina i Kristina Jorgić Stepanović.