Tadić je za Ponoša govorio da je najbolji general, od Vulina će se Vojska dugo oporavljati

Кapetan bojnog broda Petar Bošković je od 2005. pa sve do odlaska u penziju 2019. godine obavljao dužnost načelnika Uprave sa odnose sa javnošću Ministarstva odbrane, s prekidom od godinu dana, kada je 2012. bio i načelnik Uprave za ljudske resurse Generalštaba. Radeći taj posao, za gotovo deceniju i po „preko glave je preturio“ šesnaest ministara odbrane i načelnika Generalštaba i bio svedok turbulentnih vremena u Vojsci kroz koju su se prelamali najroznovrsniji politički ali i lični interesi.

Razume se, bili su to ljudi i iz bivše i iz sadašnje vlasti. Кako kaže, na toj poziciji našao se igrom slučaja u vreme afere Topčider kada su stradala dvojica gardista, a Vojska očigledno nije imala pravog čoveka za komunikaciju s javnošću. Svakako je pomogla i činjenica da je bio decenijski vojni novinar i imao četvorogodišnje iskustvo izveštavanja sa ratišta širom bivše Jugoslavije.

U ispovesti za NIN govori nepoznate detalje o događajima i ljudima koji su sa ministarskih, generalskih ili nekih drugih važnih državnih pozicija u dobroj meri uticali ili još uvek oblikuju živote građana Srbije. Direktno.rs prenosi neke...

Zdravko Ponoš (načelnik Generalštaba 2006-2008)

Ponoš je načelnik Generalštaba koji je najviše povukao za najkraće vreme. Govorim o transformaciji i reorganizaciji Vojske, koja je bila ne samo neizbežna, nego i neophodna. Upravo on je sa svojim timom osmislio strategiju da se najveći broj modernijih tenkova sačuva, a da se oni stariji prodaju. Ali javnost treba da zna da prodaja nije išla ni peko Generalštaba ni preko ministarstva. To je radio SDPR - jedina ovlašćena firma za takvu trgovinu. Otuda su potpuno apsurdne optužbe da je Ponoš topio tenkove.

Ne kažem da nije bilo i grešaka, ali neke stvari poput ugovora o smanjenju broja strela ili kasetnih bombi je potpisivala država. Kada se danas tvrdi da je vojska brojčano smanjena za 30.000 ljudi u Ponoševo vreme, govore se notorne laži. U to vreme imali smo 31.000 ljudi, od toga 21.000 vojnika i preko 9.000 ljudi zaposlenih u drugim institucijama. Apsurdno je da je 4.500 ljudi radilo na VMA a samo 400 njih u sanitetu po jedinicama. I da još napomenem, tada smo imali 31.000 pripadnika vojske, a trebalo je da smanjimo za tri-četiri hiljade. Tako da su potpuno paušalne ocene kako je Ponoš desetkovao armiju i služe samo za izbornu kampanju. I kad smo već kod kampanje, sramota me je kad vidim da pojedini generali pljuju svoje kolege. Mislim upravo na pljuvanje generala Ponoša i optužbe generala Milorada Stupara.

Možete se ne slagati i imati svoje mišljenje, ali gde je nestao kodeks oficirske časti? Mi se svi međusobno dobro poznajemo, znamo šta je ko radio. Ili, ne možeš Ponošu zamerati saradnju sa NATO savezom, a pri tome si bio načelnik odeljenja za saradnju sa tom alijansom i radio u Atlantskom savetu. Uostalom, najveće smanjenje vojske desilo se kada je Davinić bio ministar. On je samo preko vikenda po naređenju Dinkića otpustio 5.000 ljudi.

Aleksandar Vulin (2017-2020)

Vojska je Vučićevu odluku da Vulina postavi za ministra doživela kao šamar. Prvo što je uradio je da je faktički ukinuo kolegijume ministra. To je mesto gde saznajete kakva je situacija u Generalštabu, materijalnim resursima, a on to nije dozvoljavao. Sve je razdvojio kako glava ne bi znala šta radi ruka. Onog trenutka kada mu je prvi general lupnuo potpeticama i rekao „razumem“, on je shvatio šta to znači i kakva je to moć. Nažalost, shvatio je to na pogrešan način i to je zloupotrebljavao. Sve te afere koje su ga pratile od „tetkinog novca za stan“ preko njegove dvonedeljne navodne obuke, ozbiljno su naudile Vojsci.

On je počeo sa praksom, koja je bila nezamisliva, da se drugi napadaju i vređaju preko sajta Ministarstva odbrane, to nijedan ministar pre njega nije radio. Ukinuo je sve naše kontakte na društvenim mrežama jer su nas pratili ljudi i iz vlasti i iz opozicije. Julovsku filozofiju prebacio je na Ministarstvo. Temeljno je poremetio sistem i oporavak će dugo trajati. Ne ulazim u to da li se on prema Vučiću ponaša kao prema Miri Marković, ali kada u Vojsci srušite piramidu, odnose, kada ignorišete kolegijum ministra, onda čitava vojska ispašta.

On je pokvario i odnose s javnošću, stalno je „iskakao“ i to uglavnom na loš način. Civilno komandovanje vojskom, koje sam pomenuo, kulminiralo je pod Vulinom. Odjednom ste imali državne sekretare koji su se i te kako pitali o važnim stvarima. Oni su preuzeli uloge komandanata i prestali su da budu servis vojske. Počeli su da kadriraju, smenjuju, postavljaju ljude, a vojska je i te kako osetljiv sistem. Osim toga vojska je izgubila mnoge benefite. Mi ne možemo da vratimo dnevnicu iz 2013. godine. Imamo 21.000 pripadnika aktivne vojske, a pogledajte koliko je policije. Ali to je partijska priča.

Boris Tadić (savezni ministar odbrane 2003-2004)

U vreme kada je Tadić postao ministar bio sam glavni i odgovorni urednik redakcije posebnih izdanja. Pamtim ga kao čoveka koji je u Vojsku uveo socijalizaciju. Od njegovog vremena pukovnici su počeli da „briju brkove“. On je doneo kulturu socijalnog dijaloga i razmenu mišljenja u Vojsku, bio je spreman da sasluša i doveo je mlade saradnike u Ministarstvo. Ali njegov najveći legat je činjenica da od tada počinje civilna kontrola Vojske, što je izuzetno značajno. Nažalost, u poslednje vreme svedoci smo zloupotreba, a od civilne kontrole došlo se do civilnog komandovanja vojskom.
Opet, ono što bih zamerio Tadiću je taj preterano prisan odnos, brzi prelazak na „ti“, što u vojsci nikada nije dobro. U jednom razgovoru o školskom brodu Jadran, kada je Tadić već bio predsednik, sećam se, rekao sam mu da ne možemo biti na ti, jer je on predsednik. Sa ove vremenske distance posmatrajući stvari, mislim da ga je takav odnos u politici dosta koštao. Predsednik ili ministar odbrane su institucije, mogu vam biti i kum i prijatelj, ali mora da se zna hijerarhija...