Vučićeva moć sagrađena na neistinama

Ovo je jedan iz serije, mahom kritičkih, članaka posvećenih našem predsedniku Republike, njegovom odnosu prema krupnim društvenim pitanjima, načinu na koji ih tumači i rešava, o tome kako bira svoje saradnike i kako se odnosi prema njima, kako tumači pomeranja na našoj političkoj pozornici i kako formira i modifikuje generalnu viziju našeg društvenog razvoja.

U nekim dosadašnjim tekstovima analiziran je njegov nonšalantan i lagodan odnos prema Ustavu, spremnost da učestvuje u neravnopravnoj političkoj utakmici, u kojoj njegova stranka ima ogromne prednosti u odnosu na sve ostale, neverovatna sklonost da se meša u poslove skoro svih resora i državnih agencija i neviđen afinitet za nastupanje na javnim manifestacijama i slikanje po televizijama i drugim medijima.

Te njegove markantne, a ipak brojne karakteristike uzimane su i tretirane kao izolovane crte kroz koje se ipak ogleda i prikazuje ceo čovek. Tako se, uslovno govoreći, dolazi do čitave serije njegovih analitičkih portreta čije uklapanje u jednu složeniju celinu daje širok uvid u ponašanje i delovanje najmoćnijeg čoveka u ovoj zemlji.

Ovde će biti ispitan njegov odnos prema istini i implikacije tog odnosa, posebno u meri u kojoj on odstupa od onoga što bi se moglo očekivati od neuobičajeno moćnog čoveka koji je sticajem prilika zauzeo ključno, izrazito dominantno mesto u ovom društvu.

Кljučna reč u ovom kontekstu je moć; ona je takva i tolika da od njegovih stavova i odluka zavise razvojni izgledi i generalno opredeljujuće razvojne tendencije svekolikog društva. Taj uticaj je tako snažan i predodređujući da sam u jednom nedavnom tekstu sugerisao da se Srbija metaforički preimenuje u Vučićistan.

Dugo se već ističe predsednikova nekonzistentnost u različitim izjavama, pri čemu one sadrže protivrečne i logički neodržive tvrdnje: ako je istina ono što je govorio i čak naglašavao u vremenu t, ne može biti tačno ono što je sa istim žarom i posvećenošću tvrdio u nekom kasnijem vremenu t+s.

Na najnovijim ekološkim protestima prosto su se razlegale emfatične tvrdnje o njegovim neistinama, pri čemu je za ovu reč korišćen nešto grublji i neugodniji sinonim iz narodnog vokabulara. U selu Trbušnici kod Loznice ti uzvici su dostigli nivo pravog krešenda, a jedan prodorni ženski glas razgovetno je iskazao kako predsednik može samo slučajno da izrekne istinu, i to jedino kad mu se ona "omakne".

Artikulacija ovog nezadovoljstva, i to sve češća i sve gromkija, ukazuje na deficit poverenja, bez koga nema zdravog društva i delotvorne koordinacije društvenih aktivnosti. Bez dobre koordinacije nema efikasnosti niti šire shvaćene racionalnosti socijalnih procesa, a samim tim nema ni zadovoljavajućeg, dovoljno dinamičkog razvitka.

Pre nego što se prikažu neka drastičnija, dalekosežnija odstupanja od istine, uputno je postaviti pitanje zašto se ona uopšte javljaju. Prva moguća hipoteza jeste predsednikova nedovoljna upućenost u vrlo široku materiju sa kojom se on tako smelo i po kratkom postupku hvata ukoštac. Ta hipoteza je veoma uverljiva jer niko, pa ni On, ne može biti ekspertski upućen u tako širok spektar pitanja, počev od prirode i verovatnog delovanja novih lekova za virus korona sve do stanja zaliha i tendencija u domenu snabdevenosti prehrambenih proizvoda, posebno uključujući stanje snabdevenosti oljuštenim pirinčem.

Druga hipoteza, reklo bi se jednako uverljiva, bila bi da se tu radi o korišćenju neistina u svesnoj manipulaciji političkim procesima radi postizanja partikularnih ciljeva koji se na drugi, etički poželjniji način ne daju realizovati. Ovde ta druga, očito delikatna hipoteza neće biti razmatrana, sem što će biti rečeno da ovaj autor o njoj ima tačno isti stav kao i bilo koji čitalac.

Ljubomir Madžar, profesor Emeritus