Biografija jedne biografije ili SRBIJA NA DNU

Rok muzika izvesno je menjala svet koji izvesno ne bi bio ovakav bez Dilana, Lenona, Stounsa. Najproblematičniji među njima vazda je bio Kit Ričards. I Srbija ima svog, čuje se kao argument naručene autobiografije. Kakva Srbija, takav i Kit Ričards. “Kradena su moja kola, Roleks je falš, čaše bacam po kafani i krvarim”…gugl daje obilje stihova “neartikulisanog kralja splavova” u čijoj biografiji se na većini mesta mogu naći podaci da “nije bio zainteresovan za školu” i da je imao “dugogodišnjih problema sa narkoticima”.

Biografija je književni žanr koji opisuje život neke istaknute ličnosti, sa ciljem da nam odgonetne i predstavi njen karakter. Autobiografija je podžanr u kome je akcenat stavljen na uspomene, doživljaje i emocije.

Iskreno, niti sam čitala niti ću čitati kouradak Beograđanina “Ovo sam ja” sa Beograđaninom Vanjom Bulićem, iz kog je na promociji odlomke čitao Mima Karadžić, a o kom je kritičarski govorila Mirjana Bobić Mojsilović. Dovoljno me odvraćaju moje dve sramote: što gde god da krenem, moram da prođem pored neke knjižare, i što sam Beograđanka.

Jalova su objašnjenja o “brutalnoj iskrenosti i sposobnosti da se šali na sopstveni račun”. Mnogo ozbiljniji problem je gorljivost sa kojom će se promovisati romansirani opisi prostakluka, agresije, narkomanije, šovinizma, šunda…

A tek fascinacija svih onih, i mladih i starih, koji će u sebi osećati ponos što znaju napamet pesme osobe o kojoj sada imaju mogućnost da čitaju, i još gore - što gutaju sve napisano kao iskren opis trnovitog puta do istinskog uspeha u Srbiji. 

Nije mi žao ubijenog Đinđića - ni prvi a vrlo verovatno ni poslednji put da neko iz plejade “istinskih patriota” iznese ovakav “stav”. Jer samo u Srbiji ovako nešto se kvalifikuje kao stav. 

Ali ako smo na Sajmu knjiga viđali životopise i memoare osuđenih ubica i ratnih zločinaca koji su svoja pisanija sočinjavali u ćelijama, zašto tome ne dodati još jedno pretenciozno i hvalisavo štivo?

Da li se ovo sve uklopilo u scenu kojoj su zajednički Violinista na krovu, Čikago, Mama mia? I ovaj put je verovatno “bitka za prihode” odnela pobedu, kako je svojevremeno rekao jedan upravnik kada je otvorio Nacionalni teatar za snimanje spota pevača poznatog po stihovima “ginem, ginem da ti skinem haljinu što šušti”, pevanim 1999. širom Srbije u vreme dok se ginulo za srce Srbije. Nisu baš ni Rigoleto ni Travijata, ali…

Ne verujem da ima nazad u civilizacijske norme i vrednosti kojih smo se većinski davno odrekli. Ovo je još jedan dokaz. Ponegde će se nešto napisati, pobuniti se, neki će se zgražavati, neki će okrenuti glavu, možda bude i bojkota knjižara, ali - brzo će sve pasti u zaborav, baš kao pomenute norme i vrednosti o kojima se debatuje za vreme porodičnog ručka tokom kojeg nam estradni televizori prave atmosferu, ili o kojima raspravljamo u restoranu dok ne počne svima poznata muzika uz koju dižemo ruke i padamo u trans, ili o kojima morališemo uz kafu sa kolegama posle čega odemo da ćerki kupujemo matursku haljinu po modelu rijalitija i instagram influenserki…

U zatvoru sam shvatio da čovek može da živi bez seksa - jedan je od citata naveden na zvaničnom sajtu izdavača ove 224 stranice s naslovom i u bog-te-pita kolikom tiražu. U Srbiji sam shvatila da čovek može da dotakne dno mnogo puta, a da nijednom nije siguran da su stigli do dna. Srbija i ljudi koji je čine. Uvek se desi da i od goreg ima gore. I znam da kao i ja, u to je nažalost siguran svako ko ovo pročita.