Dubravka Stojanović: U Srbiji se istorija propagandno servira kao astrologija

- Zato je važno da se menja način razmišljanja o istoriji, da se shvati da je ona uvek polje izbora, da nudi mnoge mogućnosti i da uvek postoji odgovornost onih koji su se odlučili za baš ovakav put - nastavlja Dubravka Stojanović, sa kojom smo razgovarali o uticaju i vezi istorije na trenutni položaj Srbije i srpskog društva.

Da li smatrate da u Srbiji postoji previše "istorije po glavi stanovnika"? 

- Čerčil je rekao da na Balkanu proizvodimo više istorije nego što možemo da svarimo. Ne slažem se s tim i često govorim da nije problem u proizvodnji istorije nego u njenom "varenju"!  Odnosno u načinu na koji njoj prilazimo, na koji njome "rukujemo". Zloupotrebljavamo je, politički zlostavljamo, koristimo za dnevne svrhe, arčimo bez milosti.

Otkuda tolika opsednutost Srba istorijom?

- To odgovara svakim svlastima, jer najčešće nemaju šta da ponude ljudima, pa se dohvate istorije i pokušavaju tako da hipontišu ljude da ne bi videli u kakvoj muci žive. Zato smo moje kolege iz bivše Jugoslavije i ja napisali Deklaraciju "Odbranimo istoriju!", jer je takvo stanje u svim tim zemljama. Pošto su napravili neuspešne države, sad samoupozdanje dižu pomoću starih herojstava. To je besramno. Nisu Srbi opsednuti istorijom nego ih vlasti zaluđuju, to je politički program - nudi se bolja prošlost da se ne bi videle sadašnjost i budućnost. 

Zašto u društvu preovladava romantičarski odnos prema istoriji? Koliko nas to sprečava da realno sagledamo sopstveni istorijski razvoj?

- Vlasti to pumpaju radi svoje političke koristi, a i velikim delovima društva koji teško žive to prija, lakše podnose svoj neuspeh. Kritički pogled u prošlost bi nam pomogao da vidimo kako smo stigli dovde i podstakao da racionalnije vidimo kako odavde izaći. Istovremeno, to je za mnoge bolno, pa im je lakše da prihvate romantičarsku limunadu, u istorijska ili današnja "zlatna doba", da poveruju da je istorija sudbina, da nismo za nju sami odgovorni. Ali, nikada ne bih sasvim krivila društvo, uvek su vlasti te koje manipulišu slabostima ljudi. 
Kako razrešiti sukob tradicionalizma i modernizma koji konstantno obeležava poslednjih 200 godina srpske istorije? 

- Više puta sam to nazvala zaverom elita protiv Srbije. Raznim vlastima je više bilo u interesu da do razvoja srpskog društva ne dođe, da se ne formiraju obrazovaniji i ekonomski snažniji društveni slojevi koji bi ugrozili apsolutnu vlast male grupe i njenog vođe.

Vođe imaju i dalje prednost nad modernim institucijama. Šta je uzrok tome?

- Demokratija, vladavina prava, podela vlasti, snažne institucije su moguće kada postoje jake društvene grupe u čijem je interesu taj sistem. Ako toga nema svaka vrhuška može da uzurpira vast apsolutno i da vlada decenijama. Zato im razvoj srpskog društva nije prioritet, jer bi to direktno ugrozilo njihove politčke i korupcionaške interese. 

Šta vidite kao najveće istorijske izazove srpskog društva?

- Razvoj. Elite uvek nametnu listu prioriteta u kojoj je razvoj negde na poslednjem mestu. Uvek ima neko pitanje svih pitanja, pa kao kad to rešimo onda ćemo nezaustavljivo krenuti u napredak. A to pitanje je često teško rešivo, kao što je to danas Kosovo. I onda stojimo blokirani i okamenjeni decenijama, a svet ode.Tako je već jako dugo. Bilo je prvo da se oslobodi ceo srpski narod, pa da se ujedini, pa da se napravi Jugoslavija, pa da se preuredi Jugoslavija, pa da se sruši Jugoslavija, pa da se napravi "država u kojoj će živeti ceo srpski narod" kako je govorio Milošević, pa se sada to zove "srpski svet". Da li ste čuli nešto o ekonomiji, razvoju, reindustrijalizaciji, razvoju poljoprivrede, obrazovanju... Niste. Eto, to je za mene najveći izazov, jer ga nema.

Kako običnom čoveku istinito predstaviti istorijske činjenice?

- Domaća istoriografija mnogo radi i ima odličnih rezulata. Ali kao što se ovde ne poštuje medicina i naši odlični lekari, ne poštuje se ni istorijska nauka. Evo sad se Vulin, ministar policije, bavi udžbenicima istorije. Ako imate tako snažnu državnu propagandu, onda se naučna istoriografija teško može čuti. Mora prvo država da se postavi na zdrave temelje zakona, prava i znanja, da bi se svi ti glasovi mogli čuti. U ovoj opštoj buci se razum ne čuje. Zato se ta buka i pravi. 

U kojoj meri su spoljni činioci uticali na istorijske tokove u Srbiji?

- Oni su uvek tu, naravno. Mi smo na zanimljivom geostrateškom mestu, ali je do nas šta ćemo s tim uraditi. Da li ćemo dozvoliti da se preko nas sukobljavaju intersei velikih sila kao sada ili ćemo probati da se nametnemo i taj položaj iskoristimo za svoje dobro, kao što je to bio slučaj sa Jugoslavijom? Ali za to je potrebno mnogo spoljnopolitičkog znanja i umešnosti, čega ovde sada nema.

Koje istorijske događaje vidite, u pozitivnom ili negativnom kontekstu, kao ključne za razvoj Srbije?

- Mnogo je tih dogođaja, ne bih mogla da ih navodim. Važnije mi je kako se o njima razmišlja. Odnosno, da se vidi da su oni uvek mogli da se reše na različite načine i da ova sadašnjost nije nužnost. Da smo bolje čuvali krhku demokratiju stečenu 2000. godine, ne bismo danas bili ovde. Zato sami događaji nisu toliko važni nego ono što smo mi od njih napravili. Promena iz 2000 godine je velika i istorijska, ali smo je mi ispustili. 

Koju istorijsku ličnost najviše cenite?

- Kneza Mihaila. Od  spoljnopolitičkih uspeha sa objednjavanjem balkanskih saveznika, preko osnivanja Narodnog pozorišta i drugh važnih ustanova do uređenja Dorćola i glavne ulice. On je imao ideju kako Srbiju pokrenuti i razviti u različitim pravcima. Možda je zato ubijen?

Kako smatrate da će se dosadašnja istorija predstavljati za 100 godina? Da li će nas buduće generacije proklinjati ili slaviti?

- Za početak se nadam da će biti budućih generacija. To nije potpuno sigurno, s obzirom na demografiju, iseljavanje, loše trendove u svakom smislu. Ali ako ih bude, nadam se da još imamo vremena da uradimo nešto zbog čega će nas se ponositi.