"OVI SU TU DA NAS DOTUKU": Poslednji Balaševićev intervju za NIN

Kakav je Đole? Isto pitanje su mi ovih dana postavli različiti ljudi, jedni podozrivim, drugi čistim tonom, bez obzira na podtekste, svi su s nim na "Đole". Pa, kakav je? Prošle nedelje sam prvi put videla Đorđa Balaševića - baš je kao Đorđe Balašević. Onakav kakvog smo ga zamišljali dok smo ga slušali i pevali zajedno s njim. Baš onakav kako smo ga razumeli dok nismo posumnjali u sopstvenu osećajnost i počeli da se raspitujemo kod vlasti, na Vikipediji i u tabloidima: kakav je Đole? Baš je onakav kakvim ga zamišljate, a da nikog niste pitali za dozvolu.

Ko je odlučio da se vratite u Beograd?

- Presudili su neizbežni savetodavci, koji su mi onim poverljivim šapatom (patentiranim još u vreme Informbiroa, a u Slobino vreme dovedenim do savršenstva), odmah savetovali da ipak malo razmislim, jer će ovi jedva dočekati da me razvlače po medijima, i da možda nije pravi trenutak? Nije trenutak? Ličim li ja vama na nekog ko je u poziciji da se razbacuje trenucima? Za par godina prolupaću totalno, neću više moći da raspetljam ni da li je to Vasa Ladački preoteo Lepu Protinu kći od Bože Puba (i zašto će zbog toga svi morali da idu čak u Honduras!?), a osim toga opšte je poznato da u zemlji Srbiji trenuci kao ovaj obično potraju oko dvadešet godina. To je prvo. U stvari, to je drugo. Prvo je, dakle, da moram što pre raščistiti s tim da li je Beograd stvarno postao takav da ga ovi mogu okrenuti protiv mene? Ako jeste, onda ne samo da ja više ne trebam Beogradu, nego ni on meni više ne treba preterano.

Sećam se da ste u jednom trenutku u doba Miloševića doneli odluku da više ne zakazujete koncerte u Beogradu dok se "nešto ne promeni", jer to više nije bio ,onaj Beograd". Činilo vam se da nema smisla da se koncertima stvara lažna slika da je "sve u redu". Da li danas verujete da je zreliji stav da napravite koncert, uprkos tome što ništa nije u redu?

- Neću nasesti na ovu provokaciju. Šta to, kao, danas nije u redu? Za koga radite? Očito da ovde nekima ništa ne znači što onaj ne znam - kakvi dohodak raste tako da ćemo na proleće morati da ga okrešemo, što će privući strane investitore, i otvoriti toliko radnih mesta da će mnogi u javnom sektoru morati biti otpušteni, da bi uopšte imali više koga i da zaposlimo. Vreme Miloševića je ipak bilo nešto drugo. Jeste, govorio sam da ću ponovo nastupiti u Beogradu tek kad i Beograd i ja to zaslužimo, pustili smo da nas izoluju, sankcionišu, na kraju i bombarduju, i to mi je sve manje ličilo na onaj drčni, svojeglavi grad, u kom sam na svaki od dotadašnjih stotinak koncerata izlazio kao na diplomski, pred komisiju sastavljenu od 3.650.000 lucidnih profesora Sava centra? Jer, imali smo to što niko nije. Talenat da napravimo frku. Nasmejemo namrštene. Dizali smo kafane na stolove. Pozajmljivali da častimo. Ponekad malo napadni. Pomalo bučni. Ali definitivno duhoviti i galantni. I dozvolili smo da ekipa apgrejdovanih šefova mesnih kancelarija sav taj vekovni imidž tek tako rasproda, i svede nas na ulogu loših momaka u filmovima "B" produkcije.

Tada ste govorili da bi vaš koncert mogao biti opasan i za vašu publiku za koju ste odgovorni, da li je danas manje opasno?

- Mislim da nikad nije bilo opasno kao danas. Danas se podmeće, izmišlja, izvrće. I rešio sam da ne mitingujem puno na sceni. Ali ne zato što se plašim. Pre bih rekao da se gadim. Uostalom, imao sam nekih nastupa u poslednjih petnaestak godina, pa je nekako prošlo i bez politike. I ovi poslednji, u Skoplju, Sarajevu, Mariboru, na primer, gde klinci u parteru ne znaju ni svoje, a kamoli naše političare. Znam da botovima ovo zvuči prosto šokantno, i izvinjavam se što nisam našao blaži način da im to saopštim, ali eto, na svetu postoji još nekoliko naroda osim Hrvata i Srba. I svi će oni, sasvim izvesno, biti zastupljeni u Beogradu, 30. decembra. Gde ne samo da im neće biti opasno, nego he te večeri Arena biti Sigurna kuća za sve žrtve demagoškog nasilja. Očekujem da ta kuća bude razdragana, praznično okićena, kao jelka, a pominjati usred toga nekoga od Ovih, bilo bi kao na tu jelku, usred onih šećerlema i svetlucavih ukrasa, okačiti i okrajak švargle na kanapu.

U jednom prikazu sa beogradskog koncerta 2013. zabeleženo je da je "Balašević pevao svojim istomišljenicima", šta danas misle vaši istomišljenici?

- Taj pokisli kalemegdanski koncert je predškolski primer medijskog bojkota, i ovo pitanje je penal koji ste mi poklonili u zaustavnom vremenu, da se preko odgovora bar nekako zahvalim svakom od onih "par hiljada gledalaca" koji su se nekako stisli ispod dvadeset pet hiljada kišobrana, i do odlaska cirkusa ostali uz,"muzičare iz Vojvodine". Prikaze sa koncerata inače nisam čitao ni kad su ih pisali pravi novinari, a i ovo što sam parafrazirao sam slučajno pokupio sa teleteksta najgledanije televizije, ali ta postavka o "istomišljenicima", još jednom potvrđuje prvi postulat mentalne geometrije, po kom iz što tupljeg ugla posmatraš stvari, to ih vidiš sve oštrije. Primitivno je bojati se svega što ne razumeš. Nema potrebe da nas tretiraju kao neku sektu, nevladinu organizaciju, šta li, mi smo samo ubogi Mišljenici. A čim si Mišljenik, u ovoj zemlji si automatski Istomišljenik, dotle je nažalost došlo...

Taj koncert ste počeli rečima: "Dobro veče, moj Beograde", da li će i ovog puta biti tako? Da li ćete na ovom koncertu umeti da otpevate možda novi januar donosi spas..."? Šta bi bio "spas"?

- Ja sam tu da eventualno nekog nasmejem, možda rasplačem, tu sam ponekad da malo ohrabrim, da podignem moral, ali nisam tu da lažem. Ima već ko je plaćen za to. I sasvim dobro mu ide.

Nedavno ste rekli da je vaš politički program da vaše unuke ne znaju ko sedi u zgradi "banovine", ni imena onih koji se bave politikom. Da li je to optimizam?

- Ne, zaboga, to je očaj! Jer isto to sam poželeo još i svojoj deci, Jovani i Jeleni, rođenim početkom osamdesetih, pa Aleksi, rođenom usred devedesetih. Političari su nažalost sve precenjeniji i medijski nezasitiji, pokrivaju sve rubrike, od crnih hronika do sporta, i jedina ozbiljna opozicija su im ove Ajfonke i Zmajevi od Šipova? Verovatno je medijska eksplozija doprinela tome, jer mi smo u mladosti znali sastav političke reprezentacije samo do bekovske linije, Tito, Kardelj, Ranković, Koča Popović, i gotovo. A ko je bio ministar zdravlja, pravde, prosvete, kad sam ja bio klinac? Šta? I to smo imali? Puštali su u TV Dnevniku samo par nemih kadrova sa nekih tobože važnih sednica, a oni nekako izdrže da trideset sekundi zadrže pokeraške face. I verovatno su bili iste zamlate kao i ovi, samo što nisu slali SMS poruke, nego su igrali "podmornica" ispod klupe. F1? Potopljeno! I da rezimiramo po pitanju političara. Ekipa onih Slobinih odanih Jerotija Pantića, koje je navatavao po provinciji, obrukala nas je pred svetom toliko da više ne može. Tako da su Ovi tu još samo da nas dotuku, i da nas obrukaju i pred nama samima...

Pre 18 godina ste dobijali pretnje pošto vas je tadašnji mladi ministar informisanja nazvao "jeftinom fukarom" jer ste pevali u Sarajevu - da li ste sanjali da će toliko godina kasnije iste pretnje dobijati vaša ćerka, a da će taj isti mladić biti vrhovna vlast? Da li u toj činjenici vidite svoju odgovornost, ili odgovornost onih koje ste podržavali?

- Hapravio sam već previše problema svojoj porodici, paradoksalno, upravo onda kad sam davao sve od sebe da ih ne razočaram. Zato ovog puta radije ne bih o skupim fukarama. Postoje, naprosto, ljudi od kojih se smatram dijametralno različitim, što i oni, sa svog gledišta, verovatno mogu uzeti za kompliment. Ja sam u svemu učestvovao amaterski, kao i hiljade nas, dajući podršku teoretskoj demokratiji, a ne strankama koje u svom nazivu pominju demokratiju.

Napisali ste "prijatelji te često zaboravljaju, neprijatelji nikad". Ko su vaši "mentalni" neprijatellji? Da li smatrate ,neprijatelljima" one koji se pitaju "na kom će maternjem jeziku Balašević govoriti u Beogradu na iskvarenoj verziji hrvatskog!?" Šta je bio smisao te rečenice?

- Moj odnos sa neprijateljima u poslednje vreme nije baš najidealniji. Priznajem da sam ih malo zapostavio, ali sami su krivi, obično se trude da ostanu nepoznati, ne znam uvek kako da im se obratim. S druge strane, ja sam dobro poznati neprijatelj. Znate ono "neprijatelj odranije poznat organima gonjenja"? Ali najveći problem je u tome što sam vaspitan da neprijateljem ne smatram odmah svakog s kim se ne slažem, nego kandidati moraju ispuniti još neke kriterijume, gde, nažalost, veliki procenat njih otpadne nakon psihijatrijskog veštačenja. Smisao te rečenice bio je, dakle, da posle dugo vremene bude prva, javno izgovorena, u kojoj će se pridevi "srpski" i "hrvatski" naći jedan kraj drugog. I bojim se da to ne razume samo onaj ko je pomalo glup ili onaj ko je izrazito zao. I sve što mogu da uradim za njih je da im prepustim da sami odaberu su od ta dva.

Verujem da niste imali nikakvu sumnju kako će u Srbiji biti primljena vaša odluka da održite koncert u Puli na godišnjicu Oluje", u kom smislu vas se to ne tiče?

- Ako sledeće jeseni budem slavio četrdeset godina na sceni, mogao bih proslaviti i trideset devet godina i jedanaest meseci spinovanja u štampi. Oduvek postoje režimski plaćenici zaduženi za to, i odavno znam kako to ide, a u poslednje vreme znam i kako to gmiže. Letošnji koncert u Puli, jedan od najlepših godinama unazad, održan je radnog avgustovskog dana, ni slučajno na "godišnjicu Oluje", i ima veze sa tim događajem otprilike koliko i napaljena spinerska bagra sa novinarstvom. U eri interneta, mobilnih kamera, portala, ništa lakše nego pogledati kakav je to koncert bio, i kog je datuma održan, ali poenta ionako nije u tome. Bilo je bitno da se tog dana malo skrene pažnja sa nekog slepog hodnika Trepče, ili sa bar sa jednog od tri pozivna broja takozvanog Kosova, a uveliko se računalo i na moje vaspitanje, da neću peagovati, demantovati, a kamoli tužiti Takozvane Novine. Gebels je navodno rekao da laž ponovljena hiljadu puta postaje istina, a u verziji Lokalnih Gebelsa očito nije ni potrebno da se laž ponavlja, kod nas laž pali iz prve. Uzgred, kazna za takve klevete manja je nego za nevezivanje pojasa, a u normalno uređenom društvu likove poput tih "žurnalista" ne bi smeo ni da izvodiš u šetnju bez zaštitne korpe...

Devedesetih godina SPS je u nekom izbornom spotu (zlo)upotrebio pesmu "Samo da rata ne bude", koje vaše stihove biste danas doživeli kao vrhunski cinizam kad bi se pojavili kao moto onih koji su na vlasti i onih u opoziciji? Šta vam se čini poslednjih meseci - da li su ti stihovi (,samo da rata ne bude") ponovo aktuelni?

- Sećam se, jurili su me i hapsili tih dana, verovatno sam im trebao samo zbog plejbeka, a ja sam paranoisao da bi da me šalju "na ratište", baš sam bio blesav? No, postoji ta izreka po kojoj je sve dozvoljeno u ljubavi i ratu, i pošto su kod nas mnogi ostvarili političke karijere preko lubavi prema ratu, izgleda da je i u toj varijanti sve dozvoljeno. Ne bih se čudio da za sledeću kampanju ovde neki bez pitanja prisvoje i prve stihove iz "Krivi smo mi", to bi bilo u stilu. Nisam, inače, mislio da ću ikad više izvesti "Samo da rata ne bude", ali Olja mi je još negde u vreme prvog ukrajinsko-ruskog koškanja natuknula uoči koncerta da bi možda sad ta pesma drugačije zvučala, i bila je u pravu, kao i obično. Uostalom, u "Kalendaru mog detinjstva", koji je u pripremi, jedna rečenica otprilike glasi: Naprosto, postoje neke stvari koje žene primete pre muškaraca, i kad ih ne izgovore durimo se što ih kriju od nas, a kad ih izgovore, durimo se što su baš morale da ih kažu.