Popović Kavaja, prvi direktor Sava centra, za Direktno

Popović je bio direktor Sava centra od 1978 do 1986., ali on insistira da se u priči o tom "kulturnom i političkom hramu" spomene još nekoliko ljudi koji su dali nemerljiv doprinos da se prva faza SC završi u rekordnom vremenu od svega 11 meseci, a zatim i da se kompletiraju sve celine predviđene projektom. Popović velike zasluge za izgradnju kongresnog centra pripisuje glavnom projektantu Stojanu Maksimoviću, kreatoru enterijera Aleksandru Šaletiću, čelnicima Skupštine Grada Beograda Živoradu Kovačeviću, Miljenku Zrelecu i Velizaru Maslaću. Veliku ulogu, posebno u podizanju hotela kao sastavnog i funkcionalnog dela čitavog kompleksa Sava centra, odigrao je i tadašnji prvi čovek Geneksa Milorad Savićević. 

- Priznanje pripada i neumornim organizatorima i izvođačima radova na čelu s direktorom Direkcije za izgradnju i rekonstrukciju Beograda Branislavom Uroševićem, i operativnim šefom gradnje Milutinom Dovijanićem. Tu je i direktor "Trudbenika" (koji je bio glavni izvođač radova), Petar Savatović, koga je u prvoj fazi gradnje zastupao energični Mile Jevđević, sa velikom grupom podizvođača, i još mnogi drugi – navodi Popović.

Popović, koji je bio i direktor Jugoslovenskog kulturnog centra u Njujorku, priča o Sava centru s primetnom setom, ne želi sebe da ističe u prvi plan iako je poznato da je upravo on najzaslužnija osoba za razvoj kongresnog centra i njegovu promociju u svetu.

Osim velikih političkih i kongresnih skupova, u Sava centru su počeli da se održavaju i značajni kulturni događaji.

- Zahvaljujući SC, Beograd postao kulturni centar sveta i Evrope. U Sava centru je 17. januara 1979. godine održan "Koncert za Evropu", kojim je promovisana Velika dvorana kao mesto značajnih umetničkih spektakala. Pored "Koncerta za Evropu” valja pomenuti i gostovanje Boljšog teatra od 21. do 25. marta 1979. godine, sa "Žizelom" Adolfa Adama, odlomcima iz poznatih baleta operskih klasika, koje je videlo 18.000 posetilaca. Ovim predstavama, Velika dvorana je položila veliki ispit scenskih mogućnosti, akustike i rasvete.

Bilo je još značajnih koncerata...

- Mogu se izdvojiti uspešni koncerti Ive Pogorelića i violiniste svetskog glasa Hermana Šeringa. Pogorelić je krajem 1983. godine obarao rekorde posećenosti. Treće njegovo gostovanje, 2. decembra 1983, bilo je ne samo u znaku umetničkog trijumfa, već i rekorda u posetama ovakvim koncertima. Uz pratnju Beogradske filharmonije izvodio je dela Čajkovskog, Baha, Mocarta, Bramsa, Šopena. Zdravko Čolić, u okviru svoje jugoslovenske turneje i promocije albuma "Šta mi radiš", održao je u Velikoj dvorani tri koncerta (11., 12. i 13. novembra 1983.). KUD “Branko Krsmanović” oduševio je publiku 18. novembra 1983 koncertom narodnih pesama i igara, čiji je prihod bio namenjen za postradale od zemljotresa na Kopaoniku. Za pet dana mjuzikla "Tijardović, život i vrijeme" Hrvatskog narodnog kazališta iz Splita, čiji su autori bili Miljenko Smoje i Ljubiša Ristić, videlo je 17 hiljada gledalaca. Početkom 1984. izveden je i spektakl “Carmina burana”... Pored Zdravka Čolića, u Velikoj dvorani su tih godina napravili velike hitove i Đorđe Balašević, Miroslav Ilić, Lepa Brena...

Organizovane su i projekcije poznatih filmskih ostvarenja…

- U tom periodu pokazale su se kao veoma uspešne projekcije pojedinih popularnih filmova u Velikoj dvorani: "Porkis” je od 14. do 26. januara 1984. videlo 35 hiljada gledalaca, "Ramba" je gledalo 55 hiljada Beograđana, a “Flešdans” 300 hiljada gledalaca. U Sava centru je gostovao i čuveni “Lenjingradski mjuzikhol”, kojeg je videlo preko 25 hiljada gledalaca za nedelju dana.

Kako se došlo na ideju da se u to vreme izgradi kongresni centar od 100.000 kvadrata?

- Kada se Tito vratio sa Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) održanoj u Helsinksiju u leto 1975. godine, postavilo se pitanje gde će se održati naredni skup KEBS-a, obzirom da je tadašnji predsednik Jugoslavije preuzeo obavezu da mi budemo domaćini te konferencije. Skup je trebalo da počne 15. juna 1977. godine i da traje oko osam meseci. Drugi gradovi u Jugoslaviji, čak i da su imali neki odgovarajući prostor, nisu dolazili u obzir, jer su u glavnom gradu bile ambasade zemalja učesnica. Tada se videlo da ni Beograd nema objekat - kongresni centar, kakvog imaju svi veći gradovi u Evropi i u svetu. Obrni - okreni, tek oformila se ideja da se napravi jedan novi objekat, specijalizovan za ove namene. Razgovori na ovu temu najpre su vođeni u susretima tadašnjeg ministra inostranih poslova Lazara Mojsova i predsednika Skupštine Beograda Živorada Kovačevića.
Da li se i koliko pitala struka?

- Sve se to, razume se, odvijalo uz konsultacije i saglasnost najviših političkih autoriteta ondašnje savezne države, pri čemu je uporedna konsultacija sa arhitektama i stručnjacima u gradskim institucijama, koje su se bavile urbanim razvojem i gradnjom bila dovedena do usijanja. Među njima glavnu ulogu trebalo je da odigra Zavod za izgradnju Beograda, u koji se polagala nada da uzme na sebe čitavu operacionalizaciju ideje. U Zavodu je na mestu odgovornom za ovakve projekte bio već afirmisani arhitekta Stojan Maksimović, pa je priča počela da dobija svoje konkretne obrise.

Kad je doneta odluka da se počne sa gradnjom?

- Odluka da se krene u poduhvat podizanja kongresnog centra je doneta početkom 1976. godine, a KEBS je trebalo da počne sa radom u junu 1977. godine. Ne treba mnogo mudrosti da se pretpostavi šta je to značilo, obzirom na neshvatljivo kratak rok za ondašnje građevinske tehnologije i organizaciju. Zahvaljujući odvažnosti i preduzimljivosti čelnih ljudi grada, krenulo se u tu “avanturu”. U pitanju nije samo bio građevinski momenat, odabir lokacije, projekat i procedura njegovog odobrenja i formalizacije, već i materijalni trošak za takav gigantski poduhvat.

Titova podrška nije bila beznačajna?

- Veliku i odlučujuću podršku izgradnji dao je predsednik Tito. Mi smo jednu kapitalističku igračku koja se zove kongresni centar zasadili u socijalizam pre 45 godina. Taj centar nije imao kapitalističko okruženje i tržišnu privredu i funkcionisao je samo zahvaljujući tadašnjoj političkoj podršci i autoritetu koji je u svetu imala naša politička elita na čelu s Titom. Da nije bilo svega toga, nikada se ne bi mogao izgraditi prvi objekat Sava centra (objekat A), i to u roku od 11 meseci. U maju 1977. godine objekat A je bio potpuno osposobljen za prijem evropskih diplomata. Već u junu 1978. bio je gotov i objekat B, i to zgrada Velike dvorane, sa dodatnim prostorima, salama i foajeima, koji je bio spreman za kongres Saveza komunista Jugoslavije. Sa istim snagama i sa istim tehnologijama, nastavilo se dalje, pa je u avgustu 1979. završen i treći objekat ovoga kompleksa na levoj obali Save. Bio je to hotel “Beograd – Interkontinental”, napravljen zbog godišnje skupštine Međunarodne banke i Monetarnog fonda. Iako je hotel u celini finansiran i koncipiran kao deo velikog “Geneks” sistema, on je sa gledišta upotrebljivosti i funkcionalnosti bio deo jedinstvenog kompleksa Sava centra.

Nekoliko prvih međunarodnih skupova je održano u Beogradu najviše zahvaljujući Titu.

- Najveći marketing "majstor" i "propagandista" bio je Josip Broz. Ne samo svojom harizmatskom biografijom, državničkim držanjem i sjajem koji ga je okruživao, već i smišljenim potezima koje je pravio na mnogobrojnim putovanjima po svetu, pa i u zemlji, on je brao popularnost i prepoznatljivost - za sebe, ali i za državu kojoj je stajao na čelu. Sve se vezivalo za njegovo ime.

U to vreme jedan od značajnijih događaja održanih u SC je bio i 11. Kongres SKJ.

- Posle požara na kuli Velike dvorane, 13 maja 1978., nastala je nervoza u Skupštini grada i među građevinarima oko ispunjenja rokova gradnje. Bližio se 20. juni, kada je zakazan kongres Saveza komunista, pa je i najviše partijsko rukovodstvo bdilo danonoćno nad gradilištem. Visoki savezni funkcioneri Stane Dolanc i Dragoljub Stavrev često su dolazili, sastajali se sa gradskim čelnicima i glavnim operativcima, propitivali i “pritiskali”. Skoro cela građevinska operativa Beograda slila se u Sava centar. Radilo se 24 sata. Strah od neispunjenja rokova uselio se kod svih koji su imali veze sa Sava centrom. Svi su bili tu i svi su hteli da iskoriste svoju poziciju da se afirmišu u političkom vrhu zemlje: od političara i udbaša, do direktora građevinskih preduzeća i gradskih rukovodilaca.

Kad Vas je Tito prvi put posetio?

- Došao je i dan kada je Dvorana trebala da se proglasi gotovom, 18. juna 1978. godine u obilazak je lično došao predsednik Tito. Udbaši, sve hitri momci, ”superudbaši” i supervizori, i svi koji su bdeli nad posetom bili su na iglama. Bio je isplaniran svaki detalj. U celoj toj situaciji najnapetiji su bili rukovodioci građevinske operative i pripadnici obezbeđenja, odnosno državne bezbednosti. Šta ako otkaže lift iza scene u Velikoj dvorani, kojim je Tito trebalo da se popne na viši nivo? Ako se, ne daj bože, zaglavi? Policajci nisu želeli da prepuste stvar ni inžinjerima ni tehnici, u koju su se kleli projektanti i izvođači. Neka lift ide na svoj pogon, ali mi imamo svoj! Grupa njih popela se na kućište lifta i u tom prostoru bila spremna da ručno povuče lift ako stane ili mu se nešto desi. Sve je, ipak, prošlo u najboljem redu.

U opremanju enterijera pomogao je i Slobodan Milošević, bankar.

- Zagovarali smo dodatno “oplemenjivanje” prostora Sava centra, kako bi on bio prijatno mesto za učesnike konferencija, ali i za posetioce i zaposlene. Najpre smo napravili program postavljanja umetničkih slika i skulptura u foajeima i drugim prostorima uz sponzorstvo pojedinih radnih organizacija i banaka. Među prvima je bilo delo Peđe Milosavljevića, velikih dimenzija, na prvoj galeriji kongresnog dela. Sponzor je bila Beogradska udružena banka. Vozeći se uveče Terazijama, primetio sam da svetlećoj reklami na palati “Albanija”, na kojoj se reklamirala pomenuta banka, nedostaje slovo “r”, pa je pisalo Beogradska “udužena” banka, umesto “udružena”. Sutradan sam pozvao Slobodana Miloševića, koji je bio predsednik banke, i rekao mu: “Slobo, od kada si ti udužena banka?”. “Kako udužena?”, čuo sam sa one strane žice. Ja mu objasnim, a on reče: “Jao šta ću da uradim ovim mojim propagandistima...! Hvala ti!”. “Nije dovoljno da kažeš “hvala” jer to ima svoju cenu”, rekoh mu. “Kakvu cenu, zašto?” “Treba da tvoja banka bude sponzor velikog platna “Veterani” Peđe Milosavljevića...” Odmah je prihvatio i obećao pare koje, smo ubrzo i dobili.

U vreme dok ste bili direktor, Sava centar je imao značajnu ulogu u formiranju i orgnizovanju kongresnih centara širom sveta.

- Organizovao sam prodaju konsalting turističkih usluga Sava centra u Iraku (1980) i u tri navrata Indoneziji (1983, 1984 i 1985). To su bili izuzetno značajni prihodi za SC, i za promociju naše zemlje u svetu.

U jednom trenutku, kad Vam je prećeno pištoljima, javnost je saznala da ste Vi autor poeme “Marš na Drinu”.

- Da, tri šarmantne i mlade devojke koje su trebale da budu vodiči grupa, odbile su naredbu da na otvaranje BITEF-a dođu obučene u svečane odore, specijalno za njih šivene, koje su one nazvale uniformama. Istog dana sve tri su dobile rešenja o privremenom udaljavanju sa radnih mesta. Zbog suspenzije svoje ćerke posebno je bio ljut otac jedne od njih, učesnik NOB-a i vojno lice. Čitav ovaj događaj on je shvatio na svoj način, kao uvredu porodici i njemu. Pale su i neke teške reči i poruke generalnom direktoru. Pominjali su se pištolji, likvidacija i slično.

I šta se desilo?

- Njegovu ljutnju, utišao je Momo Kapor, u razgovoru sa tim istim “krvoločnim” direktorom u njegovoj redovnoj emisiji na Radio Beogradu. Vučković, koji je redovno slušao ovu emisiju, iznenadio se kada je čuo da direktor nije samo direktor, već nekakav pesnik i pisac, da je čak napisao neke knjige, poemu o Tesli i “Marš na Drinu” ... U međuvremenu, čitava “afera” se stišala, obe strane su bacile koplja u trnje i svi su nastavili svoje poslove. Stradale su jedino uniforme.

Na kakvo je interesovanje u svetu naišlo postojanje kongresnog centra na obali Save?

- To je bio mamac za dolazak svetske elite u Beogradu, da drže kongrese po 10 dana. Zahvaljujući tome, oni zakupljuju hotele, odlaze u šoping po Knez Mihailovoj i tržnim centrina, hrane se u restoranima, odlaze na izlete… i sve je to donosilo ogroman prihod Gradu. Tako da je vrednost koja je uložena u izgradnju Sava centra vraćena za 10 godina, što je potvrdio i bivši gradonaćelnik Živorad Kovačević.

Kako ocenjujete odluku Grada da proda Sava centar, po početnoj ceni od 27,4 miliona evra?

- Sava centar je socijalistička igračka i najveće svoje uspehe je postigao zahvaljujući tome što je bio pod državnim pokroviteljstvom. Sad bi možda mogla da se uspostavi neka kombinacija između privatnog vlasnika i države jer kongresni centar sam za sebe ne može da bude profitabilan, a ne bi bilo dobro da namena bude promenjena. Ako Sava centar bude prodat veoma je bitno da novi vlasnik uspostavi saradnju sa Gradom i Republikom, jer bez države neče moći da opstane.