Kraj balkanskih klintonista, ili šta se zapravo dešava s Kosovom?

Njegov status, međutim, postao je sumnjiv od trenutka kad je predsednik SAD Donald Tramp postavio svog predstavnika za pregovore Srbije i „Kosova“. Postavljanjem ambasadora SAD u Nemačkoj Ričarda Grenela, Tramp je ulogu Palmera praktično neutralisao. Palmer, ipak, nastavlja da obilazi Balkan. Šta to govori i zbog čega zapravo vidimo dve politike SAD prema Kosovu i Metohiji? I kome su potrebne ove Palmerove posete?

Na Balkanu (a vrlo verovatno i u drugim regionima) Stejt dipartment vodi politiku suprotstavljenu Beloj kući, držeći se ideološke matrice iz vremena Bila Klintona i Baraka Obame, koju možemo nazvati politikom NATO-a i Stejt dipartmenta. Njeni protagonisti bili su predsednik Srbije Aleksandar Vučić (sa svojim savetnicima Tonijem Blerom i Aleksandrom Sorošem), predsednik „Kosova“ Hašim Tači i premijer Albanije Edi Rama.

Tu politiku podržavali su Brisel, odnosno dosadašnja Evropska komisija, komesar EU za spoljnu politiku Federika Mogerini i NATO. Ta politika svodila se na podelu Kosova, predaju severnog dela pokrajine Srbiji, u zamenu za priznanje samoproglašene države. To bi omogućilo „Kosovu“ pripajanje Albaniji (članici NATO, što bi neizbežnim učinilo da Alijansa „proguta“ i Srbiju (to bi bio sledeći „istorijski zadatak“ Aleksandra Vučića), a za njom bi tom vojnom bloku pristupila i Bosna i Hercegovina (za sada Republika Srpska sledi Beograd po pitanju vojne neutralnosti i blokira ulazak BiH u NATO, za šta se zalaže bošnjačka politička elita). Krajnji ishod te strategije bilo bi potpadanje celog Balkana pod NATO.

Kao neočekivana smetnja ostvarenju tog zgodnog i logičnog plana iskrsla je pobeda Aljbina Kurtija na kosovskim „parlametarnim“ izborima. Iako je on radikalni albanski nacionalista, Kurti nije uvučen u zaveru Vučića, Tačija i Rame i samim tim ne ulazi u shemu NATO-a i Stejt dipartmenta.

Zbog toga je i odbio susret s Palmerom tokom njegove posete Prištini. Ma kako neverovatno zvučalo, Palmer je 4. novembra na zajedničkoj konferenciji za štampu sa Vučićem otvoreno slagao da je u Prištini svim albanskim liderima, „ukljčujući Kurtija“, rekao da „Srpska lista mora da uđe u buduću Vladu Kosova“. Jedini način na koji bi Palmer zaista mogao da prenese takvu poruku Kurtiju bio bi tajni susret, u šta je krajnje teško poverovati. Pri tome, za razliku od Palmera, Kurti se, naravno, susreo sa specijalnim Trampovim izaslanikom Grenelom.

Na taj način Kurti je praktično javno osramotio Palmera, pokazavši Vučiću, Tačiju, NATO-u i svim stranama uvučenim u stari dogovor, da dogovor više ne važi i da je Palmer posle postavljanja Grenela izgubio značaj. Posle otvorene Kurtijeve demonstracije nepoštovanja specijalnog predstavnika Stejt dipartmenta, Palmer je pogoršao sopstvenu situaciju otvorenom lažju o susretu koji se nije dogodio.

Bez obzira na propast njihovog zajedničkog plana, i Vučić i Tači za unutrašnje potrebe predstavljaju Palmerovu posetu kao neverovatno važan i odlučujući događaj.

Oba lidera, zapravo, pokušavaju da kupe vreme nadajući se čudu koje bi vratilo šansu već mrtvom dogovoru o „razgraničenju“. Ta nada je, međutim, uzaludna zbog toga što je prozor za takav dogovor zatvoren odlaskom Federike Mogerini.

Što je još važnije, tokom oktobarske posete Beogradu ruskog premijera Dmitrija Medvedeva potvrđen je stav Rusije o neprikosnovenosti Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1.244 kao osnove za bilo kakvo rešavanje pitanja Kosova i Metohije. Sa druge strane, praktično odmah posle odlaska Medvedeva, na vojne vežbe u Srbiju je doleteo ruski PVO sistem S 400 „Trijumf“. Na ovaj način Moskva je nedvosmisleno pokazala da je konkretno spremna da zaštiti vojnu neutralnost Beograda i da neće dozvoliti NATO-u da nasilno usisa Srbiju u Alijansu prema crnogorskom scenariju.

Šta se ovde zapravo dešava? Tramp na Balkanu radi isto što i u Siriji, Iranu i Severnoj Koreji. U početku on šalje određeni signal da bi zatim napravio nagli zaokret u suprotnom smeru. U svakom od ovih slučajeva rezultat tih obrta bilo je rušenje nasleđa Klintonovih i Obame. Tramp je u početku severnokorejskog vođu Kim Džong Una javno vređao i stvar umalo nije okončana ratom sa Severnom Korejom, da bi se zatim susreo sa Kimom i postao prvi predsednik SAD koji je simbolički prešao granicu Severne Koreje. U Siriji je objavio početak udara na snage Damaska, a zapravo su američke rakete tukle beznačajne ciljeve u pustinji i na kraju nije bilo nikakve sveobuhvatne operacije protiv snaga vlade Sirije.

Odnosno, nije se dogodilo ono što je tako žarko želela da uradi Hilari Klinton sa mesta državnog sekretara SAD. Ista slika se ponovila sa Iranom. Tramp je isprva rasturio nuklearni dogovor Obame sa Teheranom i samo što nije zaratio, a zatim je opet spustio tenzije i u poslednjem trenutku izjavio da SAD neće napasti Iran.

Ista stvar se dešava i sa Ričardom Grenelom. Njegov dolazak na Balkan izazvao je uzbuđenje domaćih medija koji su tvrdili da će on brzo sprovesti „kompromis“, odnosno „razgraničenje“ Srba i Albanaca za koje su lobirali Vučić i Tači. Za sada izgleda da pred njim stoji drugi zadatak – propast „klintonističko-stejtdipartmentskog“ dogovora.

Pri tome je Palmer klintonista kojeg primaju isti takvi klintonisti Vučić i Tači. Obojica su (zajedno sa Edijem Ramom) podržala Hilari Klinton na predsedničkim izborima 2016. godine, što, naravno, Trampova ekipa nije zaboravila. Postupci Palmera i Grenela ne samo da nisu koordinisani već su direktno suprotstavljeni.

Na ovaj način Grenel je još jedan potez Trampa u iskorenjivanju političkog nasleđa klana Klintonovih i zajedno s tim nasleđem i balkanskih klintonista čiji rok trajanja je istekao.