"Srce mi je preskakalo u gradskom prevozu i sad se kajem"

Jedna od naših sugrađanki i čitateljki Violeta P. ispričala nam je situaciju koju je doživela u ponedeljak na liniji 46 u Begradu na putu do posla i kaže da danima ne može da se smiri, a vi procenite da li tako treba ili ne.   

- Moja agonija je počela još na stanici kada sam shvatila da mi je kartica nestala iz torbe, a da nemam gde da kupim drugu. Ni prodavnica ni kiosk nisu imali novu da prodaju, uzgred kažu da ne radi ni aparat za dopunu. Odlučila sam da na sledećoj stanici izađem i kupim kartu, ali ista priča. Tu izgubim 15 minuta, dođe drugi autobus, priđem vozaču, dajem 200 dinara i tražim kartu. Sleže ramenima, gleda me nezainteresovano, nema karte i nema nema nameru da se solidariše sa mnom, ako dođe kontrola. Tako svesno, po prvi put u životu svesno odlučim da ne izađem iz busa i švercujem se, a zarađujem platu iznad proseka - priča Violeta i u dahu nastavlja: 

- Ne mogu da opišem koliko boja na licu sam promenila, od straha me boleo želudac. Kajala sam se što varam sistem, iako je on mene bezbroj puta prevario. Vožnja koju bih platila 89 dinara na kiosku koštala me je mnogo više, preznojavanja, drhtanja ruku, i onda - olakšanje, izlazak na Autokomandi. Kontrola nije naišla, kaznu nisam platila, ali se i dalje kajem što sam se švercovala, iako je bila vruće i gužva u autobusu, s prepoznatljivim smradom iz auspuha.

Kakav je odnos cene i kvaliteta prevoza u Beogradu?

Priča ove putnice beogradskog GSP-a nas je podstakla da obavimo malo istraživanje, pa smo uporedili odnos cene ove usluge i mesečnih primanja u Srbiji sa istim odnosom u drugim evropskim državama i došli do poražavajućeg zaključka.

"Na tri autobusa sa klimom imamo jedan bez klime", izjavio je u julu zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, opisujući vozni park JKP GSP "Beograd", i najavio da od 1. novembra ove godine ulicama prestonice neće saobraćati autobusi koji nisu klimatizovani.

Lepa vest je posebno obradovala Beograđane, iako se na nju mogao čuti nemali broj (neki bi rekli malicioznih) komentara - da je "upravo u novembru, koji je, zna se, najtopliji mesec u godini, od velike važnosti imati rashladni sistem koji funkcioniše".

Tvrde oni skloni kritici, "pravo je iznenađenje naleteti na vozilo u kojem temperatura ne prelazi 40 stepeni Celzijusovih - a u koje se može kročiti", te "da su uslovi u kojima putnici provode vožnju ispod civilizacijskog minimuma"...

Ono o čemu Goran Vesić nije govorio, a na šta Beograđani već godinama pokušavaju da ukažu, jeste jačina "udarca po džepu" korisnika usluga JKP GSP "Beograd". Može se reći da je vožnja javnim prevozom u srpskoj prestonici veoma "skup hobi", a budžet korisnika u Srbiji daleko je više opterećen ovom stavkom u odnosu na budžet suseda, kao i stanovnika drugih evropskih zemalja.

Naime, odnos cene vožnje, ako kupujete kartu od 150 dinara kod vozača, GSP-ovim (klimatizovanim ili ne) vozilom u našoj prestonici s jedne, i visine zvaničnog prosečnog ličnog dohotka u Srbiji s druge strane, daleko je nepovoljniji u poređenju sa odnosom ovih iznosa u drugim evropskim metropolama, pa će vožnju mnogo "jače osetiti" građanin Srbije u svojoj, nego jedan Hrvat, Makedonac, pa i Francuz, Grk, Britanac... u svojim prestonicama, radeći za tamošnju prosečnu platu.

Sa gotovo najnižom u regionu neto zaradom od 470 evra, odnosno 55.372 dinara, kolika je zvanično prosečna mesečna plata u našoj zemlji, može biti kupljeno 369 karata za vožnju javnim gradskim prevozom u prestonici (kod vozača, za pojedinačnu vožnju, ukoliko bi sav iznos plate bio opredeljen za ovu uslugu), dok rezident Nemačke, sa svojom (prosečnom) zaradom od 2.431 evra (286.401 dinara) može sebi da priušti 870 ovakvih vožnji u Berlinu. Stanovnik Austrije, ukoliko zarađuje prosečnih 1.848 evra (217.716 dinara), za taj iznos može da kupi čak 1.230 karata "kod vozača" u Beču, a žitalj Francuske, sa svojim primanjima od 2.225 evra (262.131 dinara) može da plati čak 1.110 vožnji autobusom u Parizu.

Sa prosečnom zaradom od 890 evra (104.853 dinara), Grk se u Atini autobusom može prevesti čak 635 puta, dok se i sa daleko manjim iznosom u Bugarskoj (prosečno 497 evra, odnosno 58.553 dinara) kroz Sofiju može prevesti čak 606 puta vozilom javnog gradskog prevoza. 

Prošli smo gore i od svih naših "komšija", pa onaj ko živi i radi u Bosni i Hercegovini i u proseku zarađuje 468 evra (odnosno 55.136 dinara, u našoj valuti), kroz Sarajevo može da se preveze 505 puta vozilom javnog gradskog prevoza.

Stanovnik Hrvatske, sa zaradom od 871 evra (102.614 dinara) zagrebačkim autobusom putuje 645 puta, dok se u Ljubljani, sa platom od 1.128 evra (132.892 dinara), koliko iznosi prosek u Sloveniji, mogu obaviti čak 942 vožnje vozilima javnog gradskog prevoza.

Onaj ko zarađuje prosečnih "makedonskih" 410 evra (48.303 dinara) mesečno, sebi može da priušti čak 710 vožnji kroz Skoplje - tamo je karta upola jeftinija od beogradske.

Ne možemo da tvrdimo da se na osnovu slučaja domaćeg JKP GSP "Beograd" može izvesti definitivni zaključak da cena ne prati nužno kvalitet, jer, nažalost, nismo bili u prilici da kvalitativno poredimo istu uslugu u Beogradu i u drugim metropolama.