Srbija je lažna zemlja sporta!

Ovo je pre neki dan izjavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić gostujući na jednoj televiziji. Nije rečeno kolika je to suma, ali se zna da je “ogromna”. Da je baš ogromna naslućuje se i iz reči prvog čoveka države od pre nekoliko meseci."Hajde da vidimo ko je koliko dobijao i dobija i na kraju ko koliko duguje. Kada dugujete za porez, onda treba da ljudi znaju da se to duguje za vrtiće njihove dece. Kada dugujete 10, 15 ili 20 miliona evra za te pare smo mogli da izgradimo vrtiće, ili škole ili nove puteve".

Nismo videli. Međutim, ako su dugovanja tolika, možemo samo da pretpostavimo koliko miliona je država uložila i ulaže u Zvezdu i Partizan, odnosno njihove fudbalske i košarkaške sekcije. I dok se u „večite“ ulažu milioni, budžet za sport u Srbiji se smanjuje. Država je ove godine “za najuspešniji proizvod ove zemlje” namenila oko 18,6 miliona evra, koliko će dobiti sportski i granski savezi. Tako kažu zvanični dokumenti Ministarstva sporta.U odnosu na prošlu godinu budžet je manji za 360 hiljada evra. Ako se uzme u obrzir i inflacija, jasno je da je sport na još većem gubitku. To ne bi bio problem kada bi se znalo da u jednoj od najsiromašnijih država u Evropi nema para. A očigledno ih ima. Odnosno ima za odabrane. Jer Zvezda i Partizan ne oskudevaju ni u čemu. Delima, a i rečima, država Srbija je pokazala da su joj Zvezda i Partizan važniji od celokupnog sporta, od pravljenja sistema i stvaranja jake baze.

Kako drugačije objasniti činjenicu da je u budžetu za ovu godinu za atletiku, plivanje i gimnastika, tri bazična sporta predviđeno ukupno nešto više od 900 hiljada evra. Atletici ide 500 hiljada, plivanju oko 275 hiljada, a gimnastici nešto manje od 130 hiljada evra. Država smatra da je dovoljno za tri bazična sporta zajedno izdvojiti isto kao i za ugovor jednog košarkaša ili fudbalera Zvezde ili Partizana.
Da li uopšte neko zna da je Beograd, jedini glavni grad u Evropi, koji nema pravu gimnastičku salu, koja ispunjava sve uslove za takmičenje. Oni koji treniraju moraju da otvaraju vrata da bi imali dovoljan zalet za preskok. Međutim, da sačekamo neke klince koji dobro izvode preskok potrebne su godine, a kupovina dobrih igrača u fudbalu ili košarci daje instant rezultate. A Srbiji su potrebne pobede sada. A ne za deset, 15 ili 20 godina.

Zar je važno što se plivanje sve više davi u očajnim uslovima. Bazeni su deficitarni već godinama, termina nedovoljno za sve koji žele da se bave ovim sportom. Zato je i sve manje i manje dece koja treniraju plivanje. Atletika je dobila veliki zamajac izgradnjom atletske dvorane na Banjici. Ali na tome se stalo. Nema novih ulaganja. U mlade se ne ulaže dovoljno, sve uslove dobijaju tek kada ostvare neki rezultat, kada im više pomoć i nije toliko važna. Sve je opet palo na teret mladih takmičara, trenera i roditelja koji su glavni finansijeri.Muke tri bazična sporta dele manje više i svi ostali takozvani mali sportovi. Niko se ne buni zbog toga. Da ne ostanu i bez toga što imaju. Zato je „hvala državi“ obavezno i bez želje da se nešto promeni.

Velika Britanija je posle Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine odlučila da se iz državnog budžeta finansiraju samo atletika, plivanje i gimnastika. Neko je očigledno procenio da je to baza iz koje će kasnije deca otići i u drugu sportova i da je prioritet države „masovan“, a ne „popularan“ sport. Da će iz masovnosti dobiti kvalitet. Da jesu važne medalje, ali da je još važnije da država ima zdravu naciju. Bazični sportovi nikada neće biti komercijalni, nikada neće donositi profit, ali svaki dinar u uložen u njih je zalog za budućnost.

Zašto se onda „večitima“ daje šakom i kapom, dok ostatak srpskog sporta preživljava? Da su Zvezda i Partizan u privatnom vlasništvu, kada bi neko ulagao svoj novac i radio sa njim šta hoće, o ovoj temi se ne bi ni razgovaralo. Ali pošto nisu, pitanja se logično nameću. Koji je to tačno interes države da na bilo koji način uloži novac svih građana Srbije u velikane, odnosno njihove fudbalske i košarkaške sekcije. Da li se ta sredstva na bilo koji način vraćaju odnosno da li to doprinosi boljitku svih građana ili od tih ulaganja korist imaju samo čelni ljudi tih klubova, kojima su te pare date na raspolaganje i koji se ponašaju kao vlasnici, a ne rukovodioci tih klubova.Koliki je doprinos Crvene zvezde i Partizana razvoju srpskog sporta kada se toliko u njih ulaže. Koji su to igrači iz redova „večitih“ u poslednjih nekoliko godina imali značajnu ulogu u fudbalskoj ili košarkaškoj reprezentaciji naše zemlje. Koji su se to veliki talenti u poslednjih nekoliko godina stasali u redovima srpskih giganata. Da li večiti prave bilo kakav profit, po čemu su to oni toliko posebni osim uobičajene fraze „o armiji navijača koja stoji iza njih“ i kako nemaju para da izmire obaveze državi, koja ih tako širokogrudo podržava.

Da li su državna sredstva uložena da bi rukovodioci tih klubova konstantno bile u klinču, šireći mržnju, koja je već odavno među navijačima dva kluba prerasla u patologiju. Vređanja, pljuvanje, gađanje, skandiranje, zanimljiva saopštenja, upravo tih čelnika, sa detaljima ko kome pomaže, kakav je sudija. To je naša sportska svakodnevica. U saopštenjima se vešto barata rečima i lako pali već zapaljena masa, koja na tribinama eksplodira. Šta za razvoj srpskog sporta tačno znači to što su prema rečima predsednika „Zvezda i Partizan uspešniji od ostalih iz regiona zbog toga što dobijaju mnogo, mnogo, mnogo veći novac nego drugi“. Kako svi ti stranci, koji su tako dobro plaćeni, tačno utiču na razvoj srpskog sporta. Ne Zvezde i Partizana, nego sporta u Srbiji, jer kako predsednik kaže „Ne vole više Beograd od Zagreba i Ljubljane, nego su bolje plaćeni“.
Da li Srbiji uopšte trebaju drugi klubovi ili drugi sportovi. U fudbalu i košarci sve ekipe osim Zvezde i Partizana su „dekor“. Oni bi po nekom nepisanom pravilu trebali da se sklanjuju velikanima. Kada uzmu bod ili budu bolji u duelima sa „večitim“, igrači i rukovodstva tih klubova treba da se izvinjavaju što su se usudili da pobede „nepobedive“. I postoji samo jedna stvar u kojoj su Zvezda i Partizan složni. Kada žestoko izvređaju rukovodstvo večitog rivala, kada pljunu po sudijama, kada nas danima maltretiraju saopštenjima, kada je neprijatelj svako ko misli da ne postoji samo jedna istina, na kraju obavezno kažu „hvala državi, bez nje sve ovo ne bi bilo moguće“.Građane koji ovu igru finansiraju niko ništa ne pita. Sipa se novac u crveno i crno –bele. Za trenutke sreće i pobeda. „Atmosfere koja može da se dožive samo u Beogradu i nigde drugde“. Međutim, kad prođe euforija i podvuče se crta od večitih rivala i njihovih evropskih odiseja ostaje samo večiti minus. Koji pokrivaju ti isti građani, a ne oni koji ga stalno prave.

I neće se ništa promeniti za sport u Srbiji u dogledno vreme. Bankomat za „večite“ u fudbalu i košarci je tu. I za jedne i za druge. Za večitu svađu ko je više dobio, u koga se više ulaže. Za sukobe i priče „ko se više voli u državi Srbiji“. Zato i Srbija jeste lažna zemlja sporta, ali je i zemlja vrhunskih sportista, koji s obzirom na uslove i ulaganja u njih, beleže neverovatne rezultate i donose medalje sa najvećih takmičenja. Posebno kada je očigledno šta dobijaju Zvezda i Partizan.

Jer ovde je samo važno da bude dobro „večitima“. Da im se daje koliko god treba, da im se dovode novi sponzori pod kapom države. Da nastave da usrećuju armiju navijača i da se piše o njihovim veličanstvenim pobedama, nad mnogo bogatijim ekipama. Da bude i hleba, a bogami i igara. Cena? Prava sitnica. Jer taj osećaj pobede, kolektivnog transa, ponosa zbog pripadnosti crno ili crveno – belim bojama, izgleda nema cenu. Sport u svojoj suštini koji treba da privuče mlade da se njime bave i što treba da bude osnovna uloga države, očigledno nije važan. On traži mnogo odricanja, ulaganja i stvaranja sistema. Sa sredstvima koja se u njega ulažu to u Srbiji nije moguće. Zato se polako gasi. I neće to nikoga mnogo potresti.

Jer za razliku od Zvezde i Partizana, za sport nema ko da navija.