Sramota iz Splita će se teško zaboraviti

Mogu da se traže uzroci neuspeha u faktorima vezanim za igrački kadar, psihološku pripremu, ponašanje iz sfere realnosti. I tako redom do one osnovne zamerke, da je Srbija u dve važne utakmice bila samo statista koji je od 64 minuta igre samo u četiri bio na nivou i to kada je sve skoro bilo gotovo.

Istina nemoć u igra protiv Mađara manifestovana neorbenošću, lošom igrom i povlačenjem, dotle je sa Francuskom bilo drugačije. Ali poklon iz prve četvrtine 0:3 posle pet minuta se teško vraćao. Jeste, bilo je u poslednjem minutu 9:9 ali je Francuska zaslužila da pobedi.
Srbija jeste bila bez Jakšića i Lazića, Srbija jeste bila sa očigledno nedovoljno oporavljenim Mandićem ali je Srbija bila bez srčanosti a ona često naodknadi izostanak najboljih. Bez kuraži, odlučnosti, sa traženjem alibi rešenja, sa šutem iz očaja, igračem više 13-2 protiv Francuske više se nije moglo.

Srbija nije imala atmosferu, bila je rastrzana između velikih želja, nepotrebnih preteranih izjava o medalji i realnog stanja koji kazuje da bi ovakav tim Srbije i sa daleko boljom formom teško mogao do medalje. Suočeni sa prvim letom posle odlaska velikih igrača, za čiji oproštaj čini se, nije izabran najsrećniji trenutak, sprska psihološka priprema nije bila dobra. Verovatno je i struka mogla nešto drugačije, i ona će tražiti i naći svoje greške.

Srbija nije dobila ni jednu bitnu utakmicu, padala je protiv Hrvata, Mađara, Francuza…Samo jedna pobeda u derbiju donela bi vetar u leđa, samopouzdanje u igri. Nje nije bilo i načekaćemo se do sledećeg leta i Svetskog prvenstva u Fukuoki. Peto mesto u Budimpešti nam je donelo plasman, iz Splita smo mogli da stignemo samo kući.
Najgore što Savić nema veliki izbor igrača. Od ovog štofa treba da skroji najbolje odelo. Da ovi igrači vrede jasno je kao dan. Ali da sada zajedno nemaju veliku cene još je jasnije. Naravno stručni štab će sve analizirati, videti da li mogu svi napred ili su za neke reprezentativne akcije gubljenje vremena.

Ono što može da bude dobro je činjenica da od splitskog izdanja teško da nešto može da bude gore. U realnosti da smo deveti ili jedanaesti krije se istina koja glasi da je Srbija sada na nuli. Ni blizu onoga što se želi, ni blizu kvaliteta igre koja može da zadovolji.

I šta sada? Odraditi prvenstvo, raspustiti se na neko vreme, a onda sa novim elanom prići reprezentaciji jer se počinje kao deveti. Sa tog mesta se može samo gore i to je adut u psihološkoj pripremi. Rezultati se pamte ali ih novi zamenjuju.

Međutim sramota iz Splita će se teško zaboraviti.