SUPERLIGA, DA ILI NE? Nove vaterpolo snage za ligu, večiti protiv!

Klubovi koji su osvajali Evropu i čiji su igrači pokoravali svet, ne žele iz različitih razloga da se takmiče dalje, izgovor je "zbog korone", a ustvari zbog hroničnog nedostatka novca i još ponečeg. Nije sporno da su klubovi pretrpeli ozbiljan finansijski udar za vreme pandemije, ali ista je bila i za VK Radnički, VK Šabac, VK Novi Beograd, VK Niš, VK Vojvodinu koji žele da se takmiče. Očigledno je da je vaterpolo sport polako napustio Beograd i da se preselio u unutrašnjost, gde klubovi bolje rade i lokalne samouprave pružaju veću podršku.

I dok se za VK Partizan to i očekivalo, jer nemiri na Banjici traju već godinama, konstantna nestašica novca i urušavanje najbolje vaterpolo škole na svetu kulminiralo je hajdučkom okupacijom kluba od strane, sada već evidentno pojedinaca bez plana i ideje. Umesto da na tržištu traže novac za otvaranje bazena (spoljni neće biti otvoren miminimum do sredine juna a zatvoreni se neće ni otvarati!!!), da se osposobe osnovni uslovi da dve ekipe talentovanih momaka sa Banjice treniraju i igraju jer je to sportski interes, u Crnotravskoj 4 je primetan nedostatak želje da se nešto promeni. Samo su fotelje bitne, dok čitave generacije mladih igrača, od 2006. do 2009. godišta su otišle iz kluba! Ovde je sve jasno, osim šta čeka ministarstvo sporta i JSD Partizan da uvede privremene mere i pokuša da spasi klub koji je neumitno na putu gašenja.

Međutim, zašto je Zvezda protiv Superlige? Čini se da to nikome nije jasno. Dobra ekipa, dobar trener, realno u dobroj situaciji da se bori za titulu! Otkud odjednom nedostatak sportskog motiva? Pa, zar nekoliko neisplaćenih plata treba da budu razlog da se ne igra dalje? Ako su u prethodnih nekoliko godina stavovi Zvezde slični ili identični stavovima krovne organizacije VSS, onda treba da očekujemo odluku 2. juna, da se Superliga neće igrati! Iskreno sumnjamo da je briga za zdravlje sportista razlog da se odustane od borbe za titulu, jer zdravstveni razlozi su kao faktor uklonjeni, a i stav igrača je da se takmiče!

I ono što je paradoks ove cele situacije je da dve strane Zvezda i Partizan koje godinama sa animozitetom komuniciraju putem medija su konačno našli zajednički jezik u ovoj lošoj odluci o nenastavljanju lige, a ne, na primer, u zajedničkoj borbi da im država i grad omogući bazene i što više termina, plate za trenere-vaspitače
mlađih kategorija...

Treba pošteno reći da beogradski velikani nisu sami jer su i neki manji beogradski klubovi, čija su rukovodstva bliska VSS isto protiv nastavka takmičenja.

I dok pametan čovek vidi da je za vaterpolo ovo leto bez međunarodnih akcija i takmičenja nacionalnih selekcija prilika da se sport promoviše u prirodnom ambijentu na otvorenim bazenima, da se potraži potpora u sportskim kablovskim kanalima, da se nađu sponzori, ništa od toga još nije urađeno. A vreme neumitno prolazi. Svako takmičenje tera klubove na rad jer najgore što može da se desi svakom sportskom kolektivu je duga pauza u kojoj nema takmičenja, a kada nema takmičenja nema ni motiva za rad i iz tog kruga se ide na gašenje.

I tačno potreban je novac, i tačno je da država treba da pomogne, ali je i tačno da klubovi (dobar deo njih), čini se oni koji neće da nastave da se takmiče, najmanje rade na svojoj promociji i traženju alternativnih načina prihoda. Kada se kažu alternativni prihodi, misli se na novac koji ne daje samo država, već koji Savez i zajednica klubova obezbede od sponzora, kao što su sekunde od emitera lige, sponzora lige, a to su najčešće "pivari", proizvođači sladoleda i sokova, osiguravajuća društva, domaće turističke kompanije... Ti isti se najviše reklamiraju leti, a mi bismo da ne igramo! Nije logično.

I da, mora da se živi i posle korone! Pozivanje na koronu je tužan izgovor za nesposobnost i lenjost! Samo fascinira odsustvo glasa Stručnog saveta VSS kao najrelevantnijeg strukovnog tela da kaže šta je najbolje za vaterpolo sport i da svaku diskusiju na temu Superlige zatvori!

Ozbiljan nedostatak inicijative od strane samih klubova dovodi ponovo do situacije da Savez preko leta u nacionalnim selekcijama sprema igrače za klubove jer oni koji bi to trebalo da rade - to ne rade (kao i u svakom pravilu postoje svetli izuzeci). I dok je ranijih godina trening sa reprezentacijom bila nadogradnja baze stečene u klubu, sada je to obrnuto, a kako je obrnuto nije dobro, pa su i rezultati u međunarodnim klupskim takmičenjima nepostojeći. Zašto je to tako, kako je moguće da bivši prvaci Evrope nemaju ambicije da se takmiče u najjačem međunarodnom takmičenju, da li je Srbija bespovratno izgubila mesto u LEN Evroligi?

Međutim, ima i onih kojima je takmičenje sve, koji imaju motiv da rade i bore se u Evropi za pozicije srpskog vaterpola. Oni koji su organizovani i čiji rezultati su poslednjih godina veoma vidljivi. Tim povodom smo razgovarali sa direktorom Radničkog Vasovićem i šefom struke VK Novi Beograd Vujasinovićem.

Stav Radničkog se ogleda u sledećim Vasovićevim rečima:

- Osnova postojanja svih nas i sporta je da se takmičimo, zbog toga smo tu, treniramo i radimo, zato imamo sponzore i određena sredstva. I ta mala deca treniraju da bi se takmičila, a ne samo da bi trenirala. Ukoliko postoje zdravstveni uslovi, ne vidim nijedan razlog da se ne nastavi. Možda i najvažnija stvar za vaterpolo je što posle otkazivanja Olimpijade i međunarodnih takmičenja za mlađe kategorije imamo priliku da leti završimo zvanično takmičenje posle mnogo godina. Odluka nije ni na meni ni na klubovima, već na Savezu i verovatno da ni njima nije lako, jer je odgovornost za nastavak takmičenja na njima.

Sličnog razmišljanja je i Vujasinović.

- Naš klub je uvek za takmičenje, ali i tu smo svi uslovljeni daljim razvojem događaja u vezi sa pandemijom, o čemu će konačnu odluku doneti Savez - rekao je Vujasinović za Direktno.rs

Da li je ovo leto vreme za konačni reset našeg trofejnog sporta? Za neki novi vaterpoIo NEW DEAL u načinu razmišljanja i u organizaciji. Koji su razlozi za ovoliku različitost u pristupu takmičenju, da li je samo novac u pitanju ili briga za zdravlje? Čini nam se da je odgovor kompleksniji od toga i da je pandemija samo skinula zavoje sa teških rana u vaterpolu koje čine nerad, nejedinstvo, odsustvo unisonog stava, strategije, hroničan nedostatak novca, nepostojanje nacionalnog stava po pitanju Jadranske lige i formata iste, odsustvo marketinga i promocije, konstantna borba za stolice u međunarodnim organizacijama, političko kadriranje.

Pitanje je koliko dugo će zbog ovakvog pristupa rezultati seniorske reprezentacije biti paravan za sve ove akutne probleme pre nego što i oni nestanu, a sa njima možda i vaterpolo igra u Srbiji kakvu smo je do sada decenijama pamtili. Možda je stvarno vreme da stavimo prst na čelo i postigne se konsenzus po svim strategijskim pitanjima, da se napravi platforma koja će obuhvatati ljude koji nisu istog političkog stava, kao i vladajuća garnitura, jer ipak je ovo sport, i to nacionalni, prvog razreda! I koliko god pojedinci mislili da nam je predsednik države Supermen, konstantno pozivanje na njega i njegov telefon, neće rešiti sve ove bolne probleme. Neki put pred gospodara mora se izaći sa planom i strategijom!