Šansa kakva se neće skoro ukazati: Pogledajmo se u oči - OVO JE BRODOLOM

Otišli su naši košarkaši na Evrobasketu u Rigu kao glavni favoriti za zlato. Osnova za takvo razmišljanje ležala je u tome što smo sa najjačim timom otišli na šampionat, igrali su praktično isti igrači kao na Olimpijskim igrama u Parizu, gde smo došli do bronze.

Pritom su naši košarkaši predstavljali strah i trepet u pripremnim utakmicama, međutim ispostavilo se da je to bila samo lažna slika. Jer, sve se srušilo u osmini finala šampionata, gde nam je lekciju očitala Finska, te nas tako poslala kući.

Kada se pogledaju partije Orlova, dobra je bila samo prva utakmica protiv Estonije. Tada je motivacija bila na visokom nivou, nije bilo opuštanja, izgledalo je da ekipa ima glavu i rep.

A onda - povreda Bogdanovića - i veliki pad. Mučili su se naši košarkaši i protiv Portugala, nisu blistali ni protiv Letonije, slabosti su se videle i u duelu sa Češkom, dok nam je poraz od Turske otvorio oči i uverio nas da nismo nepobedivi.

I onda - šamar, ma šamarčina. Osećaj isti kao na prošlom Evrobasketu, kada nas je Italija poslala kući. Posle svega se postavlja pitanje šta dalje i u kom smeru ide košarkaška Srbija. Hoće li Svetislav Pešić preuzeti odgovornost, da li ćemo dobiti analizu i šta je to, zaboga, pošlo po zlu? I hoće li neko u Košarkaškom savezu Srbije takođe snositi odgovornost ili ćemo slušati demagogiju?

Jer, ovo prvenstvo je trebalo da bude pik jedne generacije, koja je, nadali smo se svi, trebalo da se popne na krov Evrope. Teško da ćemo ovako idealnu situaciju skoro imati da na spisku od 12 igrača čak 11 dolazi iz NBA i Evrolige (posle povrede Bogdanovića je bilo 10/11), a da naši rivali dođu u nekompletnim sastavima...

A ako se zna kako se radi u srpskim klubovima i koliko se (ne) razvijaju mladi igrači, jasno je koliko je budućnost srpske košarke svetla.