Šta se desilo u Manili?

Videlo se da Pešić više ne može da vodi tim već u kvalifikacionim utakmicama za Svetsko prvenstvo, posebno u onoj sa Belgijom u Nišu, kada je zaboravio da traži tajm-aute. Nastavilo se neverovatnim potezom da posle četiri dana priprema sa spiska izbaci kapitena Miloša Teodosića, igrača koji je deo reprezentacije i njen lider duže od deset godina. Takav potez je nešto što liči na Pešića. Tako se ponašao i prema Radmanoviću u Indijanapolisu 2002. i prema Miciću u Bajernu. Čovek koji maltretiranjem igrača pravi autoritet. Čovek za koga bivši predsednik Saveza Dragan Đilas govori da je najlošiji čovek koga je upoznao u košarci.

Na takav potez nedostojan košarkaške reprezentacije Srbije niko nije reagovao osim samih igrača od kojih su neki, poput Nikole Jokića, hteli da napuste ekipu. Sam Teodosić ih je ubedio da to ne rade. Koliko je to što je Pešić uradio šokiralo košarkašku Evropu, govori i činjenica da je španski selektor Serđo Skariolo rekao Milošu Teodosiću da bi njegovu lutku obesili na glavnom trgu u Madridu kada bi tako precrtao Ljulja. Otišli smo na Evropsko prvenstvo kao favoriti za zlato, nismo ušli ni u osam. Zlato su osvojili Španci sa Ljuljem...

Pešić je vodio ekipu isto kao i ove godine u Manili. Sa slabom pripremom i sa skautingom, sa napadom koji je spor toliko da često pomislimo da se ponašamo kao da još uvek važi pravilo 30 sekundi. Pešić vodi tim kao da je unapred je odredio vreme kada koji igrač izlazi i tako je na utakmici sa Italijom na EP Jokić igrao samo 28 minuta. Nedovoljno. Selektor je izjavio da je taj poraz od Italije bio samo jedan poraz uz toliko pobeda i da to nije ništa strašno i umesto za Beograd sa ekipom otišao je za Minhen?! Ništa toliko sramotno u istoriji našeg najtrofejnijeg sporta se nikada nije desilo.

Već tada su svi koji prate košarku znali da se pozivu, ako stigne od ovog čoveka, neće odazvati Jokić, Micić, Lučić i Kalinić. Uveliko su igrači pričali da su pripreme na kojima slušaju višesatne trenerove monologe psihološko maltretiranje, kao i sam način igre sa presingom svih 40 minuta.... U Kosarkaškom savezu niko nije reagovao. Provukli smo se protiv Turske u Beogradu i otišli na Svetsko prvenstvo na kome smo imali žreb najbolji u istoriji srpskog sporta.

Kada je Pešić na konferenciji za štampu, usput vređajući ljude iz Saveza, saopštio spisak igrača i izgovarao besmislice tipa da je Gudurić bio cele sezone prvi plej Fenera, pa će moći to da igra i u nacionalnom timu, novinari su ćutali. Niko nije pitao šta je onda u Fenerbahčeu bio Kalates. Kada je postalo jasno da ozbiljne ekipe igraju međusobne mečeve dok mi igramo sa nejakim Portorikom, opet su svi ćutali. Kad je Nedović rekao da ne vidi sebe u ovakvoj igri - niko nije reagovao, iako se znalo da je i Bogdanović razmišljao da ode. Ćutalo se na sve što ne valja, a da stvar bude gora - podizala su se nerealna očekivanja koja su išla dotle da se očekuje medalja. Pobede nad tri reprezentacije koje su među najslabijima na prvenstvu su prikazane kao veliki trijumfi. I onda nam se opet desila Italija...

Katastrofalno smo počeli, pa smo se nekako vratili do poluvremena. Došli na plus 16 i stali. Nikad lošija Italija sa jednim jedinim vrhunskim igračem nas je opet dobila. I opet niko ne pita zašto nismo udvajali Fontekija, ni kako je Marinković od startera postao igrač za šest minuta na parketu, ni zašto nije Gudurić igrao više, ni kako je Bogdanoviću dozvoljen onakav pristup igri u kome ga cela ekipa pokriva u odbrani, a on se ispucava u napadu (i to ne samo na ovoj utakmici), ni zašto smo odustali od igre pod košem kao što smo igrali početkom treće četvrtine, ni zašto smo branili poslednji napad kad su Italijani mogli da loptu ka košu pošalju u 24. sekundi i da i ako promaše, mi nemamo vreme za napad, ni zašto je pre tog napada Pešić izvukao Bogdanovića koji je dao četiri bacanja zaredom, a znalo se da ce nam trebati brza realizacija...

Fontekio je pogrešio, šutnuo je prerano, ali smo bez Bogdanovića na parketu, sa Jovićem, koji je odreagovao kao da imamo ceo napad, stigli samo do pola terena..

I svi pitaju šta sad? I svi to "sad" pogrešno definišu. Jer pod "sad" misle na utakmicu sa Dominikanom koju ćemo, ako se ekipa posle poraza nije u potpunosti raspala, dobiti 15 razlike. I onda završiti takmičenje protiv Amerikanaca... Naravno, pre toga će se napraviti atomosfera da će se ponoviti Indijanapolis 2002...

"Šta sad" je pitanje šta sad sa košarkom? Sa Jokićem, Kalinićem, Micićem, Lučićem i kapitenom Teodosićem koji bi kontrolisao ekipu, uz trenera koji je tener, a ne penzioner sa nemačkom penzijom, prošle godine bismo igrali za zlato na Evropskom, ove godine na Svetskom prvenstvu. Otišli bismo direktno na Olimpijske igre i tamo ponovili uspeh iz Rija. Ovo je bila istorijska šansa za tri medalje u nizu. Umesto toga, mi ispadamo daleko pre borbe za medalje.

Košarka se u Srbiji drži na aparatima jer nema para. Košarkaški savez ne funkcioniše, Saša Danilović nije uradio ništa za sedam godina. Naprotiv, sistem koji je napravljen u vreme Dragana Đilasa je urušen. Tadašnji predsednik je na svaku utakmicu reprezentacije dolazio u odelu sa kravatom. Sadašnji u trenerci. I to je najbolji pokazatelj šta je KSS bio nekad, a šta je sad.

Umesto da smo na Filipinima igrali kao Denver i da nam se poklonio ceo svet, mi nećemo uraditi ništa. Verovatno ćemo, ipak, u kvalifikacije za Olimpijske igre bez ikakvih promena. I rezultat će biti isti. Ostaće žal za šansom generacije generacije koja je trebalo da bude najtrofejnija u istoriji srpske kosarke.

Neki će reći falilo je tako malo, a u stvari nije. Srbija je danas takva zemlja u kojoj, kada pogledate malo oko sebe, shvatite da u stvari ništa nije moglo da bude drugačije!