Gde je danas srpska košarka? Beg kraljica od mraka (II DEO)

Pre svega mora se jasno reći da smo zlato na Evropskom prvenstvu osvojili uz niz srećnih okolnosti. Gubili smo od Italije četiri razlike na 38 sekundi, kada je njihova najbolja igračica promašila oba slobodna bacanja. Španiju smo pobedili u četvrtfinalu, iako smo od ekipe koja je ostala bez pet prvotimki dva i po minuta do kraja gubili sedam razlike. Na kraju smo imali sreće da sudijski poklon od dva bacanja 1,5 sekundi Španija ne pretvori u prolaz u polufinale.

U obe ove utakmice Marina Maljković je postavila igru u kojoj je ključni igrač bila Ivon Anderson. Ona je zauzela poziciju prvog pleja, Ana Dabović je sklonjena u drugi plan, i kao i Crvendakić na parketu je provodila maksimum desetak minuta, često i manje. Izuzetno čudno kada se znaju kvaliteti Dabovićeve, posebno kako igra u nacionalnom timu i kada se zna da je Crvendakić najbolje plaćena srpska košarkašica naredne sezone. Takođe, više nego čudna je bila odluka Maljkovićeve da u Valensiju ne povede Draganu Stanković, jednu od najboljih centara u Evropi.

Vratimo se na devojku oko koje je Maljkovićeva gradila igru poremetivši osovinu koja je godinama Srbiji donosila uspeh – Vasić – Milovanović – Dabović. Zanimljiva je karijera tamnopute Anderson. U Evropi je poslednje četiri godine igrala za Galatasaraj, Bešiktaš, Olimpijakos i Veneciju. Ekipe, koje nisu u takozvanoj prvoj evropskoj ligi. Pre toga je igrala u izuzetno slabim ligama kao što je Švedska, a prvu godinu u Evropi je provela, verovali ili ne, u Luksemburgu gde je logično proglašena MVP-ijem ženske lige. Koji je to nivo košarke govori podatak da je naša reprezentacija dobijala Luksemburg sa skoro 100 razlike.

Ova tridesetjednogodišnja igračica se odlikuje korektnim šutem i ulazom, ali će svako ko se iole razume u košarku reći da ne može da igra na poziciji jedan jer jednostavno nema kreativnost i napade završava igrom 1 na 1. Sa njom na terenu se ne razigravaju ostale košarkašice, a u defanzivi često "visi" jer joj očigledno odbrana sa preuzimanjem, koju mi praktikujemo, ne odgovara. Sve u svemu, Anderson nije donela prevagu u kvalitetu, a zbog nje smo ostali bez Nikoline Milić, igračice rođene u Bosni koja je nastupala za Srbiju kao naturalizovan igrač. Nikolina je igrala finale Evrolige ove godine, ali pošto FIBA dozvoljava samo jednog naturalizovanog igrača - ostala je bez učešća i na EP i u Tokiju.
U takvoj situaciji se Maljkovićeva odlučila da na EP ne vodi ni Draganu Stanković, ali se i sama uverila da ne možemo da igramo samo sa jednom peticom pa je Dragana ipak stigla u Japan.

Jedine dve utakmice koje su dobro odigrane na EP su bile polufinale i finale. Možda i zbog toga što su Dabović i Crvendakić napokon dobile zasluženu minutažu, a njih dve sa najboljom evropskom košarkašicom Sonjom Vasić i Jelenom Bruks čine četvorku koja može da pobedi svakoga. Istina, i protiv Belgije smo se posle sjajnog starta mučili kada je Maljkovićeva promenila petorku koja je gazila protivnice. Na kraju smo opet dobili meč, ali uz nevreovatnu sreću, koja je pokrila početničku grešku selektorke. Naime, Belgijanke su uspele da postignu koš za pobedu iako smo samo nekoliko sekundi pre kraja vodili sa četiri razlike.

U tim trenucima opet nije bilo mesta na parketu za Anu Dabović, bez obzira na njeno iskustvo i smirenost kod izvođenja slobodnih bacanja, a da Maljkovićeva nije imala svoj dan najbolje se videlo kada na 1.5 sekundi do kraja i pola koša za nas nije uzela tajm aut kako bi se lopta uvela u igru sa polovine Belgije. Jer u tom slučaju i da se izgubi lopta nema vremena da se postigen koš. Maljkovićeva je zaboravial da uzme tajm aut. Lopta je izvođena ispod našeg koša i epilog svega znate i sami. Finale je ekipa igrala napokon u najjačem sastavu i pitanje pobednika se nije postavljalo.

Sa zlatom na grudima otišli smo u Tokio. I sa Sonjom Vasić koja nije trenirala tri nedelje zbog korone. Maljkovićeva nije odustajala od svoje zamisli da Anderson bude glavna igračica, a to realno nije moglo da donese rezultat. I pored svega dobijene su Kanada, Koreja i Kina. Kanada u poslednjoj četvrtini zahvaljujući dvema trojkama Dabovićeve i dvema asistencijama, od kojih će ona preko glave ostati zapamćena u ženskoj košarci. Koreju smo dobili na mišiće, najbolja na parketu je bila Aleksandra Crvendakić. Protiv Kine smo se vratili iz mrtvih jer smo na devet minuta do kraja gubili devet razlike.

Anina trojka sa devet metara, dve dvojke, asistencije za Jelenu i Sonju koje su maestralno odigrale završnicu su utakmicu prevele na našu stranu. Protiv Amerike nismo imali šansi, ali šut od 30% je bio stvarno sramotan. I kada se očekivalo da uzmemo bronzu, jer su Francuskinje naše stalne mušterije, ponovo je Maljković odlučila da igra na način kako je igrala na EP, želeći da dokaže da je u pravu. Naravno, desilo se suprotno. Bronza je izgubljena.

I šta dalje? Odnosno kako dalje bez Sonje, koja prestaje da igra košarku i Jelene koja više neće igrati za reperezentaciju. Pretpostavljamo da je ovo kraj i za Dajanu Butuliju koja dve godine igra za reprezentaciju iako nema tim i ne igra profesionalno košarku.

Da li Maljkovićeva ostaje? Trebalo bi naravno. Ali bi trebalo i da završi svoj ekspirement sa Ivon Anderson i da u kvalifikacijama za SP šansu opet dobije Nikolina Milić. Dabović, Jovanović, Crvendakić, Krajišnik, Stanković, Čađo uz mlade Nogić, Racu, Dugalić, Janković, Katanić bi činile ekipu koja može na SP. Da se ekipa gradi do Pariza pa da se tamo opet napadne medalja. Marina ima i znanje i kvalitet da tim devojkama usadi pobednički mentalitet i da nastavimo da haramo Evropom. Francuska, Španija, Belgija jesu protivnice za respekt, ali nisu ekipe koje su nepobedive. Kvalifkacije za Svetsko prvenstvo u Australiji su prvi test koji nas čeka već za nekoliko meseci.

Ono što jeste problem je nemanje finansija i bukvalno preživljavanje svih domaćih ženskih klubova. Ana Joković sa timom koji vodi i dalje postiže dobre rezultate sa mlađim selekcijama, ali je pitanje koliko će to još da traje. Ukoliko se ne promeni odnos Saveza prema ženskoj košarci, ukoliko košarkašice ne budu imale status kakav u svom savezu imaju odbojkašice, ta zvezda koja sija već osam godina će se neumitno ugasiti.

KRAJ