Partizan nadigrao Vojvodinu: Pobeda na rođendan!

Trajalo je skoro tri sata. A i da se igralo tri dana, opet bi utisak bio isti: Partizan je bolji tim od Vojvodine. Ako ništa drugo, makar isijava pozitivnom energijom transformisanom u takmičarski nagon da na koncu subotnjeg programa 11. kola Superlige promoli glavu iz dima kreiranog pirotehnikom Grobara i pokaže Novosađanima kako je razlika između ekipa veća nego što piše na tabeli. Slavljenik je 80. rođendan ukrasio begom na šest koraka udaljenosti u odnosu na sastav gromoglasnih ambicija, koji na Topčiderskom brdu nije pokazao ama baš ništa vredno pomena – 1:0.

Kao što ranije nije znao da sačuva Jovana Miloševića. Pitanje je da li je u mislima talentovanog napadača bilo osvetničkih motiva, ali da mu je prijalo da igra protiv bivšeg kluba videlo se na startu meča okarakterisanog derbijem kola. Samo što ni po čemu nije bio derbi. Najmanje po kvalitetu igre. Još manje po propratnim efektima, odlukama sudije Aleksandra Živkovića, prekidima svaki čas, od kojih je onaj u završnici trajao devet minuta zbog korišćenja pirotehnike i ubacivanja na teren. Još jednom, u samo šest dana, na suprotnim stranama Topčiderskog brda, gledali smo ono što ne želimo. Prekid. Sva je prilika, ne i poslednji put na terenima širom naše zemlje, jer zapaljivog materijala ima svuda.

U takvim okolnostima, pobeda Parnog valjka, naslonjena na slavljenički ambijent na tribinama imala je makar tri imena.

Prvo – Jovan Milošević. Bio je sjajan. Ono što je na početku sezone Borha Iglesijas u dresu Selte, to je pozajmljeni špic Štutgarta za ekipu Srđana Blagojevića. Centarfor koji garantuje golove. Španac ih je dao na šest vezanih utakmica, a nekadašnji talenat Vojvodine osmi na poslednjih devet. Ovaj iz jedanaesterca, tako što je Milan Kolarević oborio Vanju Dragojevića i nagovestio bolno veče za goste sa „Karađorđa“.

Način na koji su crno-beli proslavili pogodak, jureći jedni drugima u zagrljaj, stvorivši još jednu fotografiju za pamćenje, možda je vredniji od vođstva za koje se ispostavilo da je presudno.

Drugo – Milan Roganović: Ovaj momak zaslužuje poseban osvrt. Svaka čast Miloševću i na golu i na načinu kako je snagom mučio Đorđa Crnomarkovića, pa i sprečavao crveno-bele da započnu akciju, ali desni bek je odigrao jednako upečatljvo. Ne verujete? Pitajte Ibrahima Mustafu, Lazara Ranđelovića ili Lazara Nikolića. Svi su se izmenjali u pokušaju da ga nadmudre, a zapravo je Crnogorac nadmudrio njih.

Pametnim postavljanjem, korišćenjem prostora, ali i fudbalskog uma, Roganović je zasvetlucao jače od LED reklama pored terena i predstavljao osnovu na kojoj je domaćin gradio samopouzdanje da odbije tek povremene napade sastava Miroslava Tanjge.

Treće – Nemanja Trifunović: Bio je sve ono što bi Demba Sek voleo da jeste. Direktan! Napadao je krilom, mučio Nikolića i kompletnu odbranu Lala, centrirao, umalo posle njegovog ubačaja u prvom delu Milošević nije pogodio za 2:0, ali se okliznuo u šansa je propala; u drugom je pucao u Dragana Rosića i skicirao profil kakav bi trebalo da bude i posle potpisa novog ugovora.

I tu se, otpirlike, priča završava. Srđanu Blagojeviću su bila dovoljna trojica baš raspoloženih fudbalera da uzme meru Miroslavu Tanjgi koji nije imao ama baš nijednog na nivou malog derbija. I sigurno će u Novom Sadu preispitivati odluku trenera Vojvodine da tek drugi put u karijeri svog sina Sinišu promoviše među startere, pa još na ovako važnom susretu. Verovatno taj detalj ne bi upao u oči da štoper iz „klase 2004“ nije dobio crveni karton zbog toga što je kao poslednji igrač odbrane zaustavio Milana Vukotića (koga je u kontru lansirao Marko Milošević) i tako pre isteka pola sata ostavio goste desetkovane.

Ni pre, a kamoli posle toga, Vojvodina nije mogla ni makac. Tačno, bio je šut Marka Poletanovića iz slobodnog udarca, pokušaj glavom Ibrahima Mustafe, po koji beg Lazara Ranđelovića tamo gde nije bilo Roganovića. A u menevru. N-I-Š-T-A.

Zašto je tako bilo posle isključenja Siniše Tanjge i nekako da se razume, ali kako to da Njegoš Petrović i Vukan Savićević nisu otresitije počeli meč na sredini terena i razvili makar neku smislenu akciju u korist Voše pravo je pitanje za Miroslava Tanjgu i njegove saradnike.

Umesto fudbala, gledali smo prekide. Em je sudija Živković seckao igru, em je prekidao meč i kad ima i kad nema povoda, dima i(li) vatre, em je domaća publika ignosirala molbe zvaničnog spikera, em je bilo jasno na osnovu pokreta gostiju da jedva čekaju prekid. I on se desio, u 81. minutu, kad je arbitar preusmerio fudbalere u svlačionice da bi ih posle devet vratio uz upozorenje delegata da će utakmica biti trajno prekinuta bude li se nastavilo sa korišćenjem pirotehnike.

Srećom, više je nije bilo. A ni smislene igre. Kamoli šansi. A bilo je vrelo kad je Miroslav Tanjga u završnim minutima, poput sina, isključen. I onda krenuo da besni pored klupe, pa nasred terena, da korača travom ka tunelu, umesto da obiđe teren, naposletu da uđe u klinč sa publikom koja ga je gađala plastičnim flašama, a on pokušavao da ih dohvati i dobaci do sudije... Šou!