Mijatović: Bio sam izdajnik zbog Hrvata

U dresu Partizana postigao je mnogo, i dan danas navijači sa velikim oduševljenjem govore o onome što je učinio. Ali, Mijatović nikada nije krio da je u mladosti bio navijač Hajduka iz Splita i da se nalazio na korak od prelaska na Poljud.

Ali, tada je došlo do zaokreta i on je iz Podgorice krenuo put Beograda, a u opširnom intervjuu za hrvatski „Indeks„, Mijatović je objasnio razloge zbog kojih je odlučio da 1990. pređe u Partizan umesto u Hajduk.

- Znam da je oko tih događaja postojalo mnogo različitih priča, ali reći ću vam što se tačno dogodilo. Kao klinac bio sam hajdukovac, a tih osamdesetih Hajduk je imao sjajnu generaciju. Premda mi je otac bio navijač Partizana, s 13-14 godina, kad sam počeo ozbiljnije da treniram, bio sam zaljubljen u Hajduk i nikad to nisam ni krio, čak i danas u svakom intervjuu ću reći da sam navijao za Hajduk. Naravno, samim time želja mi je bila da jednog dana zaigram u Hajduku. Poljud, koji je tada bio najlepši stadion u Europi, pa navijači, sve mi je to bilo jako interesantno. Kad se pojavila mogućnost, naravno da smo otišli u Split i praktično smo sve dogovorili. Da, čak sam uzeo i tu famoznu kaparu, taj avans od 50 hiljada maraka, koje smo kasnije uredno vratili Jurici Jerkoviću. Uveren sam da on nije ni mislio da ćemo mu vratiti taj novac, ali otac i ja smo smatrali da ne bi bilo fer da novac koji smo dobili ne vratimo - kazao je Mijatović, pa dodao:

- E sad, šta se dogodilo i zbog čega je propao već dogovoreni transfer: Nakon što smo se otac i ja vratili iz Splita, na kućnim vratima pojavio se jedan čovek, neću ga imenovati, ali neko ko je tada bio na jako važnim funkcijama, i dao nam je informacije što će se dogoditi u Jugoslaviji Naravno, mislim na politički kontekst tog vremena i rat koji je ubrzo usledio. Dobro smo se zamislili i na kraju smo ipak promenili odluku. Moram priznati, teška srca, jer veselio sam se odlasku u Hajduk. Ipak, odlučili smo se za Partizan.

Legenda žali što nikada kao igrač Hajduka nije osetio atmosferu na Poljudu, ali takođe, ne krije ni zadovoljstvo što je za tri godine u Partizanu uspeo da se formira „kako igrački, tako kao i čovek“.

Na konstataciju da su ga određeni sportisti zvali da „ne nasedaju na srpsku propagandu“ jer je njima bilo lepo u Splitu, Mijatović ističe da to „nije bila srpska propaganda“ i dodaje da su svi zajedno živeli u Jugoslaviji, srećno i bez brige:

- Informacije o tome što će se sve dogoditi u Jugoslaviji, koje je tog dana dobila moja porodica, u tom je trenutku imao jako mali broj ljudi i one su bile ključni razlog zbog kojeg smo promenili odluku. Partizan mi je pružio fantastičnu priliku da se dokažem i hvala mu na tome, ali da, premda je prošlo puno godina, ipak mi je žao što nikad nisam mogao iskusiti tu bliskost navijača Hajduka sa svojim klubom.

Mijatović se najpre izjašnjavao kao Jugosloven, potom Srbin i na kraju Crnogorac.

- Ja sam Crnogorac, u redu, ali šta s tim? Što, sad bih ja trebao biti veći Crnogorac od bilo kojeg Crnogorca koji živi u Crnoj Gori? Ili neki Srbin treba da bude veći Srbin od Srbina koji živi u Srbiji ili Hrvatskoj? Totalne gluposti. Tim se stvarima i nacionalizmima opterećuju neki ljudi koji nisu nikad imali priliku da vide malo više sveta. Ako je neko moj prijatelj ili moj saigrač, nikad me nije bilo briga odakle dolazi i koje je nacionalnosti. Jedino mi je važno ono što osećam prema toj osobi - kazao je legendarni napadač i progovorio o jednoj interesantnoj situaciji od pre tridesetak godina, za vreme rata.

- Sećam se 1994. godine kad je Hrvatska igrala protiv Španije u Valensiji. U to sam vreme bio igrač Valensije, a situacija u bivšoj nam državi je bila izuzetno komplikovana. Rat je i dalje trajao i odnosi su bili katastrofalni. To se mene nije ni najmanje ticalo. Godinama sam bio saigrač i prijatelj s Bobanom, Jarnijem, Šukerom, Štimcem, Prosinečkim i naravno da sam ih želevo videti i pozdraviti se s njima. Ti su momci bili moji prijatelji. Saznao sam u kojem se hotelu nalaze i otišao sam do njih. Nakon toga su me u Jugoslaviji žestoko kritikovali i doslovce su me proglasili izdajnikom. Zbog toga što sam želeo da vidim ljude s kojima sam godinama igrao u mladoj i A reprezentaciji. To, naravno, nema nikakve veze sa zdravim razumom. Isto bih napravio i danas. To su moji prijatelji. S njima se čujem i vidim redovno i uvek kad se nađemo, osećaj je fenomenalan.

Mijatović na kraju poručuje da ga ne zanima što su ga mnogi u to vreme osuđivali.

- Apsolutno sam siguran da se danas mnogi kaju zbog nekih stvari, što su u to vrijeme radili ili govorili. Bez obzira na to šta se događa, čovek mora biti svoj i mora imati svoj stav. Moja životna filozofija je da će mi neki ljudi koje smatram prijateljima uvek biti prijatelji, bez obzira na to što neko na to ima neku kritiku. Za te ljude i njihove kritike me ni najmanje nije briga. Imamo samo jedan život i treba ga živeti onako kako vi mislite da treba, a ne onako kako vam neko drugi nameće.