Samo složna Srbija može do drugog tima u Ligi šampiona

Dok budemo narednih nedelja navijali za rivale Jang Bojsa, Dinama iz Zagreba, Slavije iz Praga i Olimpijakosa, moramo da otvorimo širu sliku važnosti naredne sezone. Srbija od svih konkurenata na UEFA rang listi gubi najmanje bodova 2,875 boda. Danska gubi 8,500, Kipar 5,500, Švajcarska 4,300, Hrvatska 5,125, Češka 5,500, Grčka 5,800, Izrael 6,750...

Zato Srbija na leto a za sezonu 2023/24. ulazi sa 13. pozicije i 23,875 bodova, a ispod nas su Kipar, Švajcarska, Hrvatska, Turska, Češka. Iznad nas na 12. mestu koje kao i 13, 14. i 15. donosi još jednog predstavnika u kvalifikacijama za Ligu šampiona je Belgija sa minimalnom prednošću 24,000 i s obzirom na učinak njihovih klubova u Evropi veoma su dostižni. Može li Srbija u sezoni 2023/24. dobiti i drugog predstavnika u Ligi šampiona? Može, ako se Srbi slože.

Zato je izuzetno važno da se evropskoj Zvezdi pridruže evropski Partizan, Vojvodina, Čukarički ili TSC. Suština napredovanja je u kolektivnom radu, lokomotiva ne ide bez vagona nigde sem u garažu. Partizan će morati da pronađe ponovo evropski nivo, moraće da investira u tim, da omogući treneru Aleksandru Stanojeviću da stvori ekipu i igru da može da igra grupnu fazu i da se bori u toj Evropi za prolazak dalje. Isto važi i za Vojvodinu, Čukarički, neki peti klub. Jer, ako Srbija ostane od 12. do 15. mesta imaće u sezoni 2023/24. i dva kluba u kvalifikacijama za Ligu šampiona i još tri u kvalifikacijama za Ligu Evrope, a ne u UEFA Konferens ligi.

Sam pogled na osvojeni broj bodova ove sezone sve govori kakav nam je fudbal: Crvena zvezda je Srbiji donela 15,5, Partizan 3,5, TSC 2,5 a Vojvodina 0,5 bodova. Ukupno 22,000 odnosno kad se podeli sa brojem učesnika 5,500 za državni koeficijent. I od toga 3,875 Zvezda. I nije ovde predmet priče Zvezda, isto je bilo pre desetak godina kada je Partizan sam vukao srpski fudbal a Zvezde nigde nije bilo. Mi imamo samo dva kluba u Srbiji koji se bore za prevlast, koji dominiraju u zavisnosti od političkih moći u državi, ali nemamo FS Srbije, niti imamo Superligu Srbije, niti imao privatizaciju u sportu koja će stvaranjem pravog takmičarskog ambijenta pomoći svima da rastu i sustižu Evropu koja je pobegla.

Zato dolazimo do poente. Sav besmisao skandaloznih odluka Fudbalskog Saveza na štetu fudbala isplivavaju kad pogledamo širu sliku i perspektivu. Mega Superliga po političkoj osnovi, nameštanja, svađe, sudijske igrarije, podmetanja, kvazi ulaganja i finansijska pomoć koja je smešna u odnosu na bespotrebne troškove i luksuz iz ličnih pobuda, a onda ukidanje finansisjkog dela u licenciranju, gledanje kroz prste donose nam: nikad slabiju ligu, treći rang evropskog kvaliteta, sumnje, neinteresantnost, bahato ponašanje čelnika, gladne igrače i zaposlene, nezadovoljne trenere i pre svega lažnu sliku mogućnosti u odnosu na Evropu.

Sve ovo većina fudbalski radnika u Srbiji zna, većina se i protivi, ali u sebi. Zašto se ćuti i gutaju kendle? Iz bespotrebnog straha se dopušta anarhija ljudi iz Saveza koji čine grešku za greškom a koje imaju teške posledice za budućnost fudbala. I onda svi kao "Ludog Jovu" gledaju Nenada Lalatovića koji izađe i jasno i glasno prozove upravu Vojvodine da ne radi svoj posao, da je nesposobna da obezbedi plate. Ali, on je jedan i kapa dole što bar hoće da kaže a da ne ustukne i pobegne glavom bez obzira.

Jasno je kao dan da je odavno prošlo "pet do 12", da se stiglo "do 12 i 10" i da svaki novi dan sa ovakvim stanjem u Savezu, a refleksija je i stanja u državi i društvu, donosi samo još više zakopavanja u živo blato. Ostao je još samo nos da viri, tek toliko da nam fudbal ne umre.

Vreme je da se fudbalska Srbija probudi iz košmara i skine samar sa leđa da bi mogao da potrči za Evropom, koja je odavno u sprintu.