NOVAK, PIKSI I KUSTURICA Ovako je govorio Maradona

Slavni Argentinac, koji je preminuo od posledica srčanog udara, osamdesetih godina prošlog veka plesao je sa loptom na terenima širom sveta, demonstrirao neviđene majstorije i postizao sjajne golove.

Maradona je do kraja života pamtio gostovanje u Beogradu 1982. kada mu je ceostadion aplaudirao na potezima protiv Crvene zvezde.

- Odlično pamtim gostovanja u vašem glavnom gradu, sa Barselonom 1982. kada smo igrali protiv Crvene zvezde, i 2005, kada sam posetio mog velikog prijatelja Emira Kusturicu. Jako ste gostoljubiv narod, moje prijateljstvo sa doktorom Jovanovićem ostaće za ceo život. Istog dana smo došli u Al Vasl, družili se, sarađivali, ja sam, nažalost, otišao, a Dejan je produžio ugovor. Želim mu sve najbolje - poručio je El Pibe.

Koliko vam je u sećanju spektakularan gol lob udarcem pre 30 godina na "Marakani"?

- Pamtim da je golman Crvene zvezde (Aleksandar Stojanović, prim. aut.) mnogo izašao ispred gol-linije, ali ko mu je kriv, bio je to jedan od mojih najefektnijih, ali ne i najdražih golova u karijeri.

Niste zaboravili meč protiv Jugoslavije 1990. sa Mondijala u Italiji?

- Ne, cenim vaš fudbal, bila je to velika utakmica, nervirao sam se kada mi je Ivković odbranio penal, na sreću, prošli smo tada u polufinale. Iz te generacije pamtim Dragana Stojkovića Piksija, često pitam Dejana za njega. Uh, kakav je to fantastičan fudbaler bio, tako je igrao i kretao se terenom, da je to izgledalo kao kad plešete sa najlepšom devojkom. Bio je megazvezda! Cenio sam i tadašnjeg kapitena Zlatka Vujovića, ali i Srećka Kataneca, s kojim sam se družio u Emiratima dok je obavljao funkciju selektora. Rekao sam mu da je bio grub igrač.

Koliko je Emir Kusturica u filmu "Maradona" uspeo da dočara vaš lik?

- Potpuno verno. Mnogo je o meni napisano knjiga i snimljeno materijala, uglavnom su me predstavljali kao lošeg momka, ali jedino je moj veliki prijatelj Kusturica to uradio iz srca, onako kakav ja zapravo jesam. Oduševljen sam Emirom, jako ga cenim, vreme provedeno s njim za mene je izuzetno iskustvo.

Imate li u planu da se ponovo vidite u Srbiju?

- Naravno, iako i on i ja imamo mnogo obaveza.

Kako je došlo do egzibicionog meča sa Đokovićem?

- To je vrlo simpatična priča. Moji saradnici u stručnom štabu, Roberto Troto i dr Dejan Jovanović često su igrali tenis, prvi je bio Del Potro, a drugi Đoković i toliko su stvorili rivalitet, da sam predložio Jovanoviću: „Pa hajde dovedi Đokovića da ga upoznam”. Dejan je uspeo u tome, u Abu Dabiju smo igrali tenis 20 minuta, i ja prosto nisam video loptice u tom meču. Izgubio sam, bože, kako igra taj Novak! Budite ponosni što imate takvog čoveka i sportistu. On je skroman, prirodan, sjajan čovek, bila mi je velika čast što sam ga upoznao. Ugovorili smo i revanš, ali na mom, fudbalskom terenu.

Kako gledate na današnji fudbal?

- Nema tu velikih promena, jedino što se igra brže, vrhunski sportista mora da ima strahovitu inteligenciju, ne samo fizičku predispoziciju. Ja danas kao trener prilikom izlaska na teren uvek preskočim liniju i prekrstim se, jer niko ne treba osim fudbalera da gazi travu. Poštujem teren, igrače, fudbal kao igru. Igrači su glavne zvezde, sve dajem za njih, ali i tražim. Najvažnija mi je njihova zdravstvena zaštita, da imaju zdrave zube, a onda sve dolazi redom.

Nedavno ste napustili klupu Al Vasla?

- Bio je to emotivan rastanak, išlo je dobro do finala Kupa zaliva, a onda smo u dvomeču pobedili u Bahreinu sa 3:1, ali i izgubili kod kuće s istim rezultatom, pa na penale. Nesreća! Vlasnik kluba šeik Bin Rašid je odlučio da menja trenera i ja sam morao da odem. Žao mi je zbog toga, međutim, smatram da sam uradio dosta na popularizaciji fudbala u Emiratima. Doveo sam zeta Aguera u Dubai, dan posle osvajanja titule Mančester sitija, to je bila velika stvar, takve ovacije ni ja nisam dobio. Emiraćanima je Premijer liga uzor, mnogo ulažu u fudbal i to će im se brzo vratiti.

Možda se vratite u vaš Napoli?

- Jednog dana... Moj igrač iz Al Vasla Napolitanac Marijano Donda kaže da sam tamo više od boga. Otkriću vam koliko sam bio tamo popularan, nisam nikada mogao na miru da jedem, pa sam kupio brod kako bih išao na pučinu da obedujem. U kupovinu sam recimo išao u pet, šest sati ujutru da me navijači ne bi videli. To su, ipak, najlepši trenuci moje karijere.