"Zvezdu smo sačuvali, interes u Srbiji pobeđuje sport"

Od kad ste otišli iz Zvezde niste nikad javno govorili o svom radu. Pa, odakle da počnemo, od kraja ili početka?

- Odakle je vama zanimljvije...

Govorili su 2009. da Vladan Lukić nije došao na čelo Zvezde, ona bi postala svojina nekih tajkuna?

- Imam o ovome samo lični stav, ne znam da li će zvezdaška javnost da deli to mišljenje. Zadovoljan sam, ispunjen ponosom što sam radio sa jednom ekipom ljudi koja je dala sve što je mogla u tom trenutku da Zvezdu postavi na noge. Da podigne interesovanje za Crvenu zvezdu. To je bio ključni problem, jer su se institucije i pojedinci koji su bili opredeljeni crveno-belo jasno distancirali od Ljutice Bogdana. Prihvatili smo hrabro izazov ili sulud izazov jer sam nailazio i na takva pitanja od ljudi koji su bili na čelu države. Vreme je pokazalo da smo odigrali važnu, značajnu ulogu u istoriji Crvene zvezde. Ne mogu da utičem na širu javnost, ali podatak da po odlasku iz kluba, za osam godina ne idem sa obezbeđenjem, na vašare odem sa sinom i suprugom, izlazim u tržne centre sa suprugom i unučićima govori mnogo o tome kako smo radili. Porodica je moje obezbeđenje. Naglasio bih da nikada nisam imao problema ni sa navijačima suprotnih tabora. Nikad nisam naišao na njihovo nepoštovanje. 

Bilo je tada mnogo suprotstavljenih mišljenja, pogotovo u vezi navijača i njihovog položaja u društvu, kako vi gledate na takav sud javnosti?

- Jeste bilo raznih mišljenja, ali sam se zalagao da mi koji navijamo za Zvezdu imamo određeni stav po pitanju na koji način volimo klub, na koji način volimo državu, šta je naša država Srbija? Da li je država neka "ova manja" ili "neka ona veća"? Svako ima prava na svoj izbor, a sebi nikada nisam davao za pravo da pričam u ime navijača Partizana, Vojvodine, Rada, Zemuna... Svako ima pravo da formira ambijent u kojem će da živi. Trudio sam se da imamo zvezdaški način života onakav kakav ga mi vidimo.

Čini li se i vama da u tome niste bili shvaćeni?

- Nekada sam vodio razgovore sa navijačima suprotnog opredeljenja kojima je bilo sve jasno tek kada su čuli naš stav. Trudio sam se da se donese jedno rivalstvo kao afirmacija navijačkih pokreta. Pričam o navijačkim pokretima. Oni nisu loši za društvo, jer sam "ultraški svet" je dobrodošao i ima ga u Italiji, Engleskoj, Nemačkoj, Rusiji i u svim ostalim razvijenim zemljama. Ne vidim opasnost od pravog navijačkog sveta za naše društvo i ja sam se zalagao za to. Ne stidim se, među navijačima, onim pravim imam veliki broj prijatelja. Ne samo u Zvezdinim već i kod onih drugih.

Kakvu ste Zvezdu zatekli?

- Situacija je bila teška. Ne bih sada pravio priču koja bi bila pokušaj moje rehabilitacije kao sportskog radnika ili bilo koga ko je sarađivao sa mnom. Niko od nas nije bio nepismen ili malouman da shvati u šta ulazi, u šta se upušta. Mi smo znali da ulazimo u priču koja je teška, surova. Ali smo ušli zdrave pameti i imali svoj način borbe svih tih godina. Imali smo u vidu da na kraju sve to može da bude štetno po sve nas. Hodali smo po ivici, a pojedinci su osetili debele posledice. Nisu svi, neko jeste, neko nije. To je bio rizik našeg prihvatanja rada u klubu. Crvena zvezda je veliki klub i ko god se uhvati u koštac ima jako težak zadatak. Izazovi su organizacioni, finansijski, sportski, kakvi god hoćete. Prosto, ako nisi toga svestan - ne treba da se prihvatiš.

Vi ste bili svesni svega, to ste rekli i prvog dana?

- Apsolutno sam bio svestan, govorim samo u svoje ime. Razmišljao sam, nisam prihvatio ponudu "na prvu loptu". Pričao sam sa ljudima, ti razgovori su trajali nekoliko meseci. Imao sam uvid i u poslovanje, broj zaposlenih, ambijent u kolektivu. Znao sam kako stoji klub iznutra i prihvatio sam zdrave pameti, ali ipak srcem. Srce je presudilo.

Bilo je raznih priča ko će Zvezdu da uzme, te tajkun, te da država čiji je vrh bio naklonjen rivalskom klubu želi da upropasti i dovede do prosjačkog štaba. Šta je bila istina?

- To treba da bude sud javnosti. Naša uloga je bila, mene kao predsednika gde sam imao odgovornost da sastavim tim saradnika, da se eventualno ne dese sve te stvari o kojima se pričalo. Kada gledamo sa sadašnje vremenske distance čini mi se da smo uspeli. Takve stvari se nisu desile, ostavili smo po meni situaciju koja nije bila laka ali situaciju koja apsolutno davala sigurnost svakome ko dođe posle nas. Imali smo ozbiljne ugovore sa Gazrpomom, Telekomom, daleko veću vrednost imovine, tima. Situacija je bila daleko manje dramatična kad smo odlazili nego kad smo dolazili u klub. Mi smo, nažalost, imali poteškoće da se takmičimo u uslovima koji ti daju priliku da napraviš sportski rezultat.

Neću ni u koga da upirem prst, fudbal je izgubio utakmicu

Prve godine dogodio se čuveni večiti derbi u Humskoj, nedosuđeni penali, titula je ostala Partizanu. Da li je moglo drugačije?

- I pre toga se dogodio meč protiv Borca u Čačku, pa dva penala nisu dosuđena, poništen gol Lekiću. Javor na Marakani. Ma, ne bih da nabrajam. Ne bih se vraćao na sve to jer su to stvari koje su odavno ispričali hroničari tog vremena. Nama je nedostajalo samo malo sportskih rezultata da naplatimo sve ono što smo radili dobro. Da u Bordou nemaš penal u 92. minutu, da se u derbiju dosudi jedan od dva penala. Neću ni u koga da upirem prstom, ali su to činjenice. Srpski fudbal zajedno sa svojim sportskim radnicima i ljubiteljima fudbala izgubio je utakmicu protiv interesa. Mislim da je na našim prostorima interes davno pobedio sport i apsolutno stanje koje je duže u fudbalu, gde smo nekada imali pune stadione, velika rivalstva, gde se u kafanama pričalo o fudbalu. Moja prodica se bavi ugostiteljstvom celog života i mogu da budem svedok da se nekada rezervisao sto kad igraju naši klubovi u Evropi samo da bi se zajedno gledao meč. Ti sada uveče kad su utakmice imaš 20 gostiju, a kad nisu onda je pun kafić. To stanje traje dugo, kako je ko imao političku moć tako ju je i koristio.

Činjenica je da je prosek gledalaca na Marakani u vaše vreme bio 22.000, a poslednjih godina Zvezda osvaja titule, a tribine su u Superligi često sumorno prazne?

- Odgovoriću iz mog ugla. Uvek sam bio zagovornik prihvatanja odgovornosti. Tako funkcionišem i danas. Ja sam za malo odgovornije društvo. Neću da izađem u novinama i da kritikujem nečiji rad. Da li trenutno odgledam ili ne odgledam utakmicu Zvezde je pitanje. Za koga? Pa, samo za mene. Ko sam ja da komentarišem bilo čiji rad. Radili smo kako smo misli da treba, nekome se to sviđalo, nekome ne, ali jedno su nepobitne činjenice: protiv Spartaka 42.000, Borca na minus 10 velikih 30.000 ljudi...

Živeli smo zvezdaški život, a ne od zvezdaškog života

Kažu da ste napravili neku vrstu zvezdaškog pokreta?

- Mi smo želeli da živimo zvezdaški život. A, ne da živimo od zvezdaškog života. To je velika razlika. Nije lako ni današnjim upravama, a ni nekim pre toga. Ko god bude radio u Zvezdi i ko je radio u prošlosti, niko nije naišao na lak posao. Gde se pravi razlika? Prva, u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i sličnim državama, ako si na čelu nekog kluba i ako imaš podršku, simpatije neke aktuelne vlasti, ti si već jednom nogom zakoračio i u sportski i u ekonomski uspeh. Ako si sticajem okolnosti postao predsednik Zvezde, a nisi prosto simpatičan vlasti iako nisi u konfliktu, jer nisi rođen u istom kraju, nisi mu bio komšija, prosto ti nemaš apsolutno nikakve šanse ni za jedno ni za drugo.

Jeste li vi bili nekome simpatični?

- Nisam im bio simpatičan, ali se ne ljutim. Draže mi je da sam bio simpatičan zvezdašima, da dođu na stadion i kad je minus 10 i da se bore protiv nekih jasnih nefudbalskih stvari i da prosto funkcioniše kao jedan hor. Istok, zapad, sever, loža svi su reagovali na nepravdu, a da mi to nismo morali da iskoristimo za politički uticaj jer ga nismo ni imali. To je dokaz da je u tom trenutku postojala harmonija, sreća i zadovljstvo. Navijači Liverpula nisu doživeli 30 godina titulu i zato im ja skidam kapu. Nemaju titulu 30 godina i niko nije ubijen. Dalgliš je i dalje legenda, a bio je tu u vremenu najvećih neuspeha. Ali njega nisu prodali i okrenuli mu leđa oni koji isto tvrde da vole Liverpul. I to su zdrava društva, da se ugledamo a da ne koristimo njihove zakone. Nije ključ uspeha engleskog fudbala samo u parama i nije u zakonima. To je laž, oni toliko vole svoje klubove i reprezentaciju da im ne treba zakon da pokažu privrženost. Neće praviti problem jer znaju da napravili štetu svojim klubovima, zemlji. I mi imamo zakone koji nisu tako loši ali se dugo selektivno primenjuju. Generalno smo takvo društvo. Imamo selektivno pamćenje, selektivnu primenu svega i svačega, javnost koja selektivno informiše. Meni mogu da pripišu šta hoće ali ja volim Srbiju.

Pripisali su vam ogroman dug, a niste ga ni potvrdili ni demantovali u javnosti?

- Stanje zatečeno kada smo došli, a neću da kritikujemi one pre nas jer su možda i oni imali neke situacije i ambijent koji im nije išao na ruku, i ono koje smo ostavili neka javnost ocenjuje. U organizacionom, finansijskom, marketinškom i sportskom aspektu ostavili smo klub u daleko boljem stanju nego što smo ga zatekli. Neću da ulazim kako su se pravili i posebno ko je pravio izveštaje o radu i finansijama. I to će vreme da pokaže. Neću da pričam da su se knjige do 2009. vodile na jedan način u evropskom fudbalu, a od 2009. na sasvim drugi. UEFA je napravila druge propise, preko noći su nam predmeti pred sudom pretvoreni u dugove, a opet smo dva puta UEFA dobili zeleno svetlo za način poslovanje. Imali smo nenormalne uslove kad se gledalo poslovanje. Bilo malo prihoda da bismo ostvarili ciljeve kluba a opet smo bili na granici uspeha na svim poljima.

Kako danas vidite Zvezdu, uspehe koje postiže?

- Zvezdi želim uvek sve najbolje....

Samo to? Kafić vam liči na Zvezdin muzej?

- Kod mene uvek sa ponosom stoji Zvezda. Istorija je ispisana, ja sam jedan od onih koji su služili Zvezdi na najčistiji mogući način. Analizirao sam sebe hiljadu puta, stav prema pojedincima. Nekima sam dao više poverenja nego što je to trebalo, ali s obzirom da je klub bio u takvom stanju i imao takav status u društvu moji potezi su bili ljudski i dobri za Zvezdu. Nisi mogao da vodiš Zvezdu drugačije, morao si da budeš i čovek i ponekad samo funkcioner. Moraju da postoje kompromisi ali ih nisam pravio na štetu Crvene zvezde. Imao sam situacije i kada su navijači bili nezadovoljni. Govorio sam im da mi Zvezdu štitimo na ovaj način a ako zvezdaškoj javnosti ne odgovara raspisaću nove izbore.

Kad ste imenovali Roberta Prosinečkog za trenera pojedinim navijačkim grupama se nije to svidelo?

- To je dokaz da nisam popuštao stalno. Bili su navijači i protiv nekih mojih saradnika, a ja sam uvek stajao iza svojih odluka. Nikad nisam doživeo da navijači negoduju protiv mene jer bih odmah otišao. Nikada nisam trgovao. Mogao sam da neke puštam niz vodu, imao sam od nekih jako uticajnih ljudiu državi ponude lične priorde koje nikada nisam razmatrao. Za mene je bila najveća svetinja i čast da budem izabran kao predsednik Crvene zvezde. Nije me na to mesto dovela nijedna stranka, ulična kriminalna grupa, nijedna interesna grupa. Ja sam bio predstavnik zaposlenih iz kluba koji su došli kod mene i rekli "Zvezda više ne funkcioniše". Neko ima veću moć u medijima pa će istoriju prikazati drugačije, ja se neću truditi, od 2012. ovo je prvi ozbiljan intervju koji dajem. 

Istoriju pišu pobednici, ali istina je samo jedna?

- Zvezda je stvarno život a ostalo su sitnice. I Zvezda je moja sudbina. Ponosim se iako nisam osam godina zakoračio na Marakanu. Da li mi je lako? Pa, nije mi lako. Voleo bih da je ambijent drugačiji, da je moj sin Luka, koji ima svaku navijačku zastavu svake navijačke grupe Zvezde u sobi, stalno na stadionu. Pre dve godine je sa Njegošem i nekim prijateljem otišao da gleda derbi. Pitao me prvo da li se ljutim ako ode. Rekao sam mu taman posla, ako je to tvoja želja idi. Gledao je utakmicu iz galerije i rekao "tata, ja više neću ići". To je bio njegov lični utisak. Pametan je momak, rekao mi je "plašim se da ne pripadam tom ambijentu, neću ići više da gledam". To je njegova odluka. Meni je drago da vidim Sava Miloševića ili Dekija Stankovića, Laleta kako doro rado, Veselinovića koji je bio samnom u Zvezdi jer su to pozitivni primeri. Ali, kod nas, da li se igra fudbal u vreme korone ili kad nije korona nema razlike. To me čini jako tužnim. Javnosti je nametnuta ideja da se fudbal ne igra zbog navijača, već da su rezultati i visina transfera na prvom mestu. I OK. To je opšte prihvaćeno, moja malenkost ne bi mogla tu ništa da promeni, pa me zato ni nema.

Imate li neku poruku za zvezdaše, ljubitelje fudbala?

- Želim svakome sve najbolje. Da živimo u pozitivnom ambijentu. Mom i ne samo mom klubu, reprezentaciji želim sve najbolje. I mislim da će država i klub i reprezentacija postići rezultat ako budu imali šansu da postignu rezultat. Hajde da se pokuša da se smanji interes. Da se ne igramo Boga. Kada interes staviš ispred rezultata ti si unapred predodredio kakav će rezultat da bude. Rezultat i neizvesnost su ono zbog čega su ljudi dolazili da izbore, utakmice, koncerte. Da vide kako će neko da odigra ili da otpeva pesmu. Uživo. Hoću Miroslava Ilića da doživim i kažem "jeste legenda". Da ga čujem i kažem to, da vidim utakmicu i vidim da je Pera nadmašio Žiku, gurnuo mu kroz nogem, dao tri gola. Tome hoću da se divim. Neću da pričam o ljudima koji postoje da bi se neki klubovi, regioni, intersne priče i oni činili sami sebi moćnima. Tom vremenu mora da dođe kraj jer su oni manjina. Većina gubi. Neprirodno je da manjina pobeđuje većinu. Jedan sam od retkih predsednika koji je izgubio titulu a imao je četiri boda prednosti pet kola do kraja. A, ja sam mnogo ponosan na to. Znam šta mi je nuđeno i sa ponosom kažem da nisam prihvatio. I neću nikad da prihvatim. Takav sam - zaključuje uz osmeh Vladan Lukić.