Lane i njegova istina o Liverpulu

Na Tari, gde odmara sa suprugom Natašom i tri sina Dušanom (13), Lazarom (12) i Milošem (8) je više od sat vremena odgovarao na pitanja. Fokus je, očekivano, bio na vremenu koje je proveo u Engleskoj gde je 2010. godine stigao na “Enfild”.

- Setan sam što je prošlo 10 godina, sve kao jedan trenutak, vreme zaista brzo leti. Decenija je prošla od tog potpisa za Liverpiul i Svetskog prvenstva u Južnoj Africi. Dolazak na "Enfild" i igranje za Srbiju su dve najznačajnije stvari u karijeri. Ponosan sam na činjenicu da sam bio član tako velikog kluba. Žao mi je što sam ostao kratko i što nisam ostavio veći trag - pričao je Jovanović za "Atletik".

Presudio je poziv trenera Rafe Beniteza.

- Odluku sam doneo posle sastanka sa Rafom u Melvudu. Rekao mi je da ima ozbiljne planove za levu stranu. Kada vas zove tako veliki klub i takav trener, nema mnogo razmišljanja.
Mogao je Jovanović pre dolaska na “Enfild” da ode u madridski Real.

- Zvao me je Peđa Mijatović koji je tada bio sportski direktor kluba. Nije mi se svidela dužina ponuđenog ugovora i to je presudilo. Hteo sam dugoročni ugovor, sigurnost i mir u tim godinama. Nikad ne žalim zbog odluka koje sam doneo, pa ni zbog te. Kruna karijere mi je bilo igranje za Liverpul.

Odlazak Beniteza bilo bi biolje za Leneta.

- Da je Rafa ostao period adaptacije bio bi kraći, ali moram da budem pošten. Roj Hodžson je prema meni bio korektan, ponašao se džentlmenski. Ne mogu njega da apostrofiram kao glavnu prepreku u karijeri, verovatno ima i do mene. Engleska je specifična liga i bolji igrači od mene su imali teške periode adaptacije i trebalo im je više vremena za dokazivanje. Bilo je utakmica koje sam odigrao dobro i to po mišljenju medija, ne subjektivnom, pa se dešavalo da ne dobijem šansu na narednih nekoliko utakmica, nema kontinuiteta. Žalim što nisam ostao duže.

Hodžsona je nasledio legendarni Dalgliš.

- Imali smo odličan odnos, Keni je legenda kluba. Bila mi je čast što sam ga upoznao i sarađivao sa njim. Dao mi je šansu odmah, u meču protiv Blekpula i izgubili smo u gostima (2:1). To su ti trenuci koji opredeljuju i karijere pojedinaca. Treneri stiču neke svoje utiske, da smo pobedili možda bi probao sa istim sastavom i u narednim mečevima. Izgubili smo i to je to, odigrao sam samo dve utakmice pod njegovim vođstvom. Uz to, već posle šest meseci su u medijima počeli da pišu o mom odlasku iz kluba i to je stvorilo strahovit pritisak. Ne znam šta je tada trebalo da se desi pa da dođe do nekog veleobrta. Jednostavno je, jedan igrač ne može tek tako da zaboravi da igra fudbal, samo je pitanje okolnosti. Igrao sma protiv tog istog Evertona kada sam bio u Standardu, pa smo ih nadigrali u dva meča, ali ću uvek reći da odgovornost za sve imam i ja.

Debi protiv Arsenala mu je najlepša uspomena iz Liverpula.

- Igrao sam oko 60 minuta, uz Džerarda, Kajta, Tores je ušao sa klupe. Moram da kažem da je to jedina utakmica koju sam u postavi igrao sa Maskeranom, on je posle toga otišao u Barselonu. Sećam se da sam bio ponosan posle tog meča. Očekivanja su mi bila velika, mislio sam da će mečevi postati rutina. Tu sam naučio i stvari o sportskoj kulturi, odnos publike prema fer-pleju, vernost i kada se gubi i kada se pobeđuje. Naravno, bilo je zvižduka kada se gubi, ali nije bilo bojkota, “Enfild” je uvek bio pun.

Otišao je u penziju 2013. u 32. godini.

- Mnogi su me zvali tada, Zvezda, Partizan, Radomir Antić u Kini, bilo je poziva iz Bundeslige. Da li se kajem? Ne mogu da se kajem zbog svojih odluka u životu. Da li je trebalo još da igram? Da, trebalo je još tri-četiri godine mogao da igram, osećao sam se savršeno, čak se i sad osećam savršeno. Igram i sad mali fudbal 4+1 što je izuzetno zahtevno i osećam se odlično. Možda je ishitreno doneta odluka, ne zbog fizičkog, već zbog psihičke iscrpljenosti. Sve te neke situacije, put koji sam prošao. Imao sam osam operacija u karijeri. Kuriozitet je da sam i pored svih tih operacija bio zdrav. Sad ću ih verovatno osetiti, ali ne tad. Mozak sve te stresove i ta dešavanja beleži, ispostavi račun i kaže ti da je možda bolje da se život nastavi bez toga.

Sada, kada je sve prošlo, i dalje je navijač Liverpula, oduševljen je uspehom koji su “crveni” ostvarili.

- Liverpul je fudbalska religija u Engleskoj. Čekali su 30 godina titulu, navijači su bili odani, strpljivi, to je nešto pto klubu daje posebnu dimenziju. Definitivno su naveći klub u Engleskoj, ne samo zbog istorije i trofeja, već i tog čekanja. Prošle godine je, za mene, Salah bio najbolji, ove godine je to Mane. Posebne zasluge idu Jirgenu Klopu. On je pre svega dobar čovek i veliki šarmer. Ako hoćete da vas igrači poštuju onda moraju da osete da su vaše odluke poštene i fer, upravo to on i radi. Harizmatičan je, nije klasičan Nemac koji je stalno namršten, ali je uveo nemačku disciplinu. Mnogo dobrih stvari su uradili upravo iz tog taktički disciplinovanog sistema u kom svako zna svoj zadatak. Stvorio je pravu mašineriju.

Možda neko od trojice sinova koji igraju u Vojvodini jednog dana ponovo kroči na “Enfild”.

- Sva trojica imaju dres Liverpula koji sam im ovde našao. Vole i Anderleht, Inte i Juventus. Rekao sam im da to treba da im bude motiv, da jednog dana zaigraju za neki od omiljenih klubova. Svi su u Vojvodini, imaju odlične trenere, ambiciozni su, rade dobro, kod kuće individualno radimo, dajem im neke savete. Imaju veliki potencijal, posvećeni su i talentovani. Neke stvari i u životu i u sportu moraju da se poklope, ali sam optimista. Neka su živi i zdravi, za nas kao roditelje je najvažnije upravo to da smo ih vaspitali u sportskom duhu. Gledaj uutakmice stalno i sa mnom mogu potpuno ravnopravno da pričaju i diskutuju o fudbalu. Ovde, na Tari, imamo teren sa veštačkom travom i zaista fenomenalne uslove - zaključio je Jovanović.