Faktor stabilnosti ili, ipak, ne? "Milošević je prošao isti put..."

Nemanja Todorović Štiplija kaže za N1 da kada je politika u pitanju "stabilnost je stvar percepcije, a ne realnosti". I on i Aleksandar Popov smatraju da je posle ignorisanja protesta u Srbiji, podrška projektu Jadar stvar koja će dodatno polarizovati i pospešiti društvene sukobe. "Građani koji su najveće pristalice ulaska Srbije u EU sada su jednostavno dovedeni u poziciju da sumnjaju u namere Evropske unije i pitaju se da li je to ista politika koja nas podstiče da idemo ka EU, ako prihvata sve ove nepodopštine koje čini naš režim", ističe Popov za N1.

Zemlja koja je poznata kao visokokoruptivna, gde je vladavina prava na alarmantno niskom nivou, institucije su direktno zavisne od stava jednog čoveka, medijske slobode su na jako niskom nivou, odgovornost vlasti praktično ne postoji, dok neistomišljenike targetiraju pa pojedine i prebijaju, a životna sredina se uništava – sve to čini portfolio predsednika Srbije i paradoksalno svemu tome, faktora stabilnosti u regionu.

On, makar zvanično, i dalje uživa podršku kako Rusije i Amerike (SAD), tako i Evropske unije (EU). Iako se u Srbiji dešavaju stvari neprihvatljive u zemljama EU, ponašanje vlasti u našoj zemlji se ili ignoriše, ili se na njega blago reaguje, a efekti su nikakvi.

Primer toga su nedavni sastanci Aleksandra Vučića sa predsednicom Evropske komisije Ursule fon der Lajen i komesarkom za proširenje Martom Kos, a zatim i telefonski razgovor sa predsednikom Francuske Emanuelom Makronom, posle čega je predsednik pojačao govor mržnje i uvrede.

Poslednjih dana sa svojim partijskim poslušnicima obrušio se na profesore univerziteta minimizirajući čak i napad nožem na dekanku Filozofskog fakulteta u Nišu, poredeći atak hladnim oružjem sa ljuštenjem krastavaca.

Kada se na to dodaju sporadične tenzije u regionu sa nekoliko zemalja ali i neusklađivanje sa spoljnom politikom EU po pitanju agresije Rusije na Ukrajinu, zvuči u najmanju ruku zapanjujuće kako čovek čiji su postupci vrlo često suprotni osnovnim vrednostima Evropske unije, ima podršku iste.

"Stabilnost je stvar percepcije, a ne realnosti"

Nemanja Todorović-Štiplija, urednik portala “Juropijan vestern Balkans“ (European Western Balkans), navodi za N1 da stabilnost, kako to kaže diplomatski rečnik, često je stvar percepcije, ne realnosti.

On ocenjuje da je Vučić već godinama uspešan izvođač u toj predstavi, a uloga „faktora stabilnosti“ dodeljena mu je ne zato što se region zaista stabilizovao pod njegovim vođstvom, već zato što EU ali i Zapad šire, trenutno ne vide drugog ko bi makar odigrao tu ulogu.

Kao paradoks, ističe da na unutrašnjem planu stabilnosti sve manje ima: institucije su svedene na formalnost, mediji na propagandu, a društvo na taoca partijske lojalnosti.

- Delom i zato što je sistematski neutralisao svaku ozbiljnu političku alternativu, a delom jer međunarodni akteri ne znaju s kim bi sutra mogli da razgovaraju ako njega nema. Na regionalnom nivou, Vučić i dalje uspeva da stvori iluziju da bez njega sve može otići u haos, prvestveno zbog toga što kontroliše neke igrače u okolnim zemljama. Tako imamo paradoks: čovek koji proizvodi tenzije, koji flertuje s autokratijom i koji sistematski podriva evropske vrednosti, ostaje „stabilan“ jer je bar predvidiv. I jer zna kome i kada da obeća da će „biti konstruktivan“. Pa makar sutradan demantovao sam sebe - kaže Todorović-Štiplija za N1.

On smatra da uprkos očiglednoj društvenoj nestabilnosti, koju ilustruju višemesečni protesti, uprkos brutalnosti policije i šikaniranju neistomišljenika, vlasti i dalje igraju igru "kontrolisane krize".

- Institucije su do te mere urušene da čak i pokušaj da se održi poštovanje zakona deluje kao izuzetak od prakse, a ne norma. Što se tiče slobode medija, sve se svodi na slobodno ponavljanje Vladinog narativa - kaže Todorović-Štiplija.

Aleksandar Popov predsednik „Centra za regionalizam” za N1 kaže da je u pitanju problem Evropske unije. S tim u vezi on podseća na neka skora viđanja predsednice Evropske komisije i predsednika Srbije, kada je Ursula fon der Lajen oslovljavala Vučića sa „dragi Aleksandre“, a zatim bila „impresionirana reformama“ koje se sprovode, iako je tih dana Evropska komisija u godišnjem izveštaju navela suprotno.

Posle "konstruktivnog sastanka" pojačana represija

Popov podseća i na nedavni susret Vučića sa Fon der Lajen gde nije bilo reči o protestima građana koji traju pet meseci ili korišćenju zabranjenog zvučnog oružja, zatim i sa komesarkom za proširenje Martom Kos, posle kog je na društvenim mrežama objavljen status da je razgovor bio konstruktivan. Popov podseća da se posle ona pravdala da je njen tim postavio objavu, a da ona misli da su zahtevi studenata i zahtevi EU.

- Kontradiktorno je to. Novinar N1 iz Slovenije je u intervjuu dobro „preslišao“ Kos, pominjao je i zvučni top i razne druge nepodopštine, ali ona ih je diplomatski eskivirala. I ona i Fon der Lajen rekle su da je bilo reči o problemima koje Srbija ima – sa vladavinom prava, korupcijom i medijskim slobodama. Delovalo je kao da je Vučić bio upozoren na to, ali kao da nije slušao, naprotiv. Samo je pojačao retoriku i nasilje - ocenjuje Popov.

Počelo je 2011. kada je Nemačka otpisala Tadića zbog Kosova

Popov podseća na „predistoriju svega ovoga“, a to je poseta Angele Merkel, tadašnje predsednice vlade Nemačke 2011. godine, kada je došla u Beograd. Ona je tražila da se ukinu paralelne institucije Srbije na severu Kosova. Tadašnji predsednik Boris Tadić je to odbio i naveo da ako se ukinu srpske institucije, drugih tamo nema.

- Posle tog sastanaka i predsednik i vlada su izgubili podršku Nemačke, a godinu dana kasnije vlast je preuzeo SNS. Nemci su podržali formiranje SNS i to im je bila alternativa, jer oni su imali taj „patriotski“ kapacitet da to odrade. Sve što su odradili uradili su tako da se ne može olako reći „izdali ste Kosovo“. Bilo ima je važno samo da se ne puca, da ima jaka ličnost koja može da održi stvari pod kontrolom, a to šta radi svom narodu, to je druga priča. Na kraju krajeva, oni neće živeti ovde - kaže Popov na N1.

Srpski svet, sankcije, zamrzavanje i licemerna realpolitika

Kao još jedan paradoks Popov ističe da i pored činjenice da stizala blaga upozorenja što Srbija nije usaglasila spoljnu poltiku kada je reč o sankcijama Rusiji zbog agresije na Ukrajinu. On kaže da je jedan rezultat ovakve politike da Srbija tri godine nije napredovala na evropskom putu, odnosno nije otvorila nijedan klaster, iako je zvanično sve ukazivalo da je stanje normalno.

Todorović-Štiplija kaže da, formalno gledano, neusklađivanje spoljne politike Srbije s EU je već godinama navedeno kao ozbiljan problem, ali taj problem, očigledno, nikoga ne boli dovoljno jako da bi se na njega odlučno reagovalo.

Zamrzavanje procesa evropskih integracija već tri godine, kako kaže, deluje kao sankcija, ali je u realnosti to više neka vrsta diplomatske tišine, jer javnost u Srbiji, zahvaljujući političkom narativu vlasti, više i “ne računa na članstvo u EU kao nešto što je dostižno, a još manje kao nešto poželjno”.

Todorović-Štiplija ukazuje da vlast “nije glupa” i da zna da mora pokazati neku vrstu tzv. „balansa“.

- Tako imamo situaciju da se javno slavi neutralnost, a ispod radara se, kako je više puta objavljeno, odvija i izvoz oružja Ukrajini. Tako se čuva odnos s EU bez narušavanja odnosa s Moskvom. Ili barem, takav je plan. To je realpolitika u najčistijem obliku, licemerna, ali efektna, pa dok traje - navodi Todorović-Štiplija.

On smatra da deluje da je Vučić pronašao savršen balans između toga da izazove dovoljno tenzije da pokaže kako je „nezamenljiv“, a da ne izazove otvoreni konflikt koji bi ga koštao međunarodnog legitimiteta.

- Sa Hrvatskom se stalno nešto dešava, bilo zbog tajnih službi, izbora, protesta, medija. U BiH se nikada nije jasno distancirao od Dodikovih secesionističkih fantazija, što je u najmanju ruku zabrinjavajuće. A ni Crna Gora ne prođe bez političkog uzburkavanja kad god zatreba da se podigne rejting kod kuće - navodi sagovornik portala N1.

Popov se pita da li su na Zapadu zaboravili na "srpski svet" koji promoviše “faktor stabilnosti” Aleksandar Vučić.

- Koncept "srpskog sveta" nije objavio Aleksandar Popov, već tada ministar, a sada potpredsednik Vlade Aleksandar Vulin. Vučić je to podržao i opravdao time da delovi zemalja u okruženju gde žive Srbi treba da se objedine, čak i na državnoj osnovi. To je atak na teritorijalni integritet i suverenitet. Pre svega mislim na Bosnu i Crnu Goru, a neki način čak i Makedoniju - ističe Popov.

On je uveren da ovaj velikodržavni koncept uveliko narušava stabilnost u regionu i da je izazvao proteste i uznemirenje u okolnim zemljima, a da podršku vlasti u Srbiji imaju u predsedniku Mađarske Viktoru Orbanu koji je na čelu zemlje članice EU koja uporno ignoriše politiku EU prema agresiji Rusije.

"Građani Srbije taoci u slučaju litijuma"

Oba sagovornika N1 ističu da se pitanje kopanja litijuma i bora odnosno projekat Jadar, za koji veliki deo stručne javnosti kaže da je visokorizičan – stvar koja polarizuje i pospešuje društvene tenzije i nestabilnost, u kojoj su građani Srbije taoci.

Aleksandar Popov kaže da EU nije realna po pitanju litijuma. Navodi da su do sada dobili više upozorenja od ekoloških organizacija, predstavnika opozicije, uglednih ljudi, stručnjaka – da, jednostavno, ono kako su zamisli, ne ide, i da ne bi trebalo da nastave sa igranjem vatrom.

- Moraju da shvate jednu stvar – Rio tinto neće kopati u Srbiji. Može 100 puta da podmiti Vučića, može i Nemačka da traži ruku spasa za svoju posrnulu industriju i ekonomiju, ali ako dođe do toga da prvi bager pokuša da kopa ili da donesu prvu tonu sumporne kiseline, oni će imati celu Srbiju na nogama. Ovo što se sad dešava biće dečja šala. Doći ću i ja sa 77 godina, ali oni neće kopati ovde - uveren je Popov.

Todorović-Štiplija kaže da je potencijalni rudnik u Jadru verovatno jedan od najboljih primera koliko je domaća javnost talac narativa vlasti koja želi da se predstavi kao ekonomski vizionar u službi EU, Nemačke i nekih drugih partnera. S druge su, dodaje, građani koji opravdano sumnjaju u sve što ima i najmanji miris korupcije, ekološke devastacije ili tajnih dogovora.

- Evropskoj uniji svakako jeste stalo do strateških sirovina, ali priča o „spasavanju evropske auto-industrije zahvaljujući Srbiji“ je preuveličana. EU planira da eksploatiše litijum i u Nemačkoj, Portugalu, Španiji, i to pod znatno strožim ekološkim standardima nego što su ovde. Dakle, rudnik u Srbiji je „plus“, ali nikako uslov. A još manje opravdanje za ignorisanje svih drugih problema - ističe Todorović-Štiplija.

"Milošević je prošao isti put"

Upitan da li, gledajući kako se stvari odvijaju u Srbiji već godinama, može zamisliti da EU podrži, primera radi, predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka ako bi zadovoljio neke interese EU, Popov kaže da ne moramo da idemo do Belorusije, već da pogledamo unazad i vidimo primer Slobodana Miloševića.

- Tako je prošao i Milošević, koji je bio prvo "balkanski kasapin" početkom ’90-ih, zatim "faktor stabilnosti" sredinom te decenije, a posle dve-tri godine opet krvnik. Prešao je isti put kao Vučić, a na kraju su ga se odrekli - podseća Popov.

On kaže da je za razliku od ’90-ih godina prošlog veka, Evropa rastrzana svojim krizama – ekonomskom, migrantskom, a sada je u problemima kada su u pitanju unutrašnji odnosi, gde desnica uporno i uspešno nadire. Kako ističe, tu ima odmetnutih zemalja kao što je Mađarska, a blizu je i Slovačka.

- EU žmuri na te stvari okupirana sobom. Ima i krizu liderstva jer mislim da ljudi koji sada vode EU nisu dorasli ulozi - posebno ističe.

Popov kaže da su građani koji su najveće pristalice ulaska Srbije u EU sada dovedeni u poziciju da sumnjaju u namere Evropske unije i pitaju se da li je to ista politika koja nas podstiče da idemo ka EU, ako prihvataju sve ove nepodopštine koje čini naš režim.

I Lukašenko je bio faktor stabilnosti

Todorović-Štiplija ne smatra da je poređenje Vučića i Lukašenka "nategnuto". Podseća da je i Lukašenko svojevremeno figurirao kao "stabilan" dokle god je bio potreban, a razlika je u tome što je Belorusija ušla u direktan sukob s EU, dok Srbija još uvek igra igru formalnog približavanja.

Kako smatra Todorović-Štiplija, upravo se tu dolazi do ključne tačke, a to je da „EU ne može oboriti vlast tamo gde ne postoji unutrašnja spremnost za promenu“. Navodi da nije realno očekivati da EU rešava unutrašnje probleme Srbije.

- Građani često upravo to očekuju, da će "Evropa doći i srediti stvari". Međutim, sve što EU može da uradi jeste da pošalje signale, uslovi finansiranje, i s vremena na vreme skrene pogled, ako oceni da je stabilnost važnija od principa - kaže Todorović-Štiplija.

Ipak, dodaje da ne treba potceniti tih nekoliko pritisaka koje je ostalo, poput insistiranje da se usvoji Zakon o biračkom spisku ili da se izabere Savet REM-a, jer ti, kako navodi, "sitni koraci" su ono što još uvek pravi razliku između hibridnog režima i potpune autokratije.

- Sve ostalo je stvar volje, kako građana, tako i vlasti, da se iz tog hibrida nešto novo rodi. Ili da se mirno sahrani evropska perspektiva, uz tapšanje po ramenu i lažno obećanje da "smo na evropskom putu" - zaključuje Todorović-Štiplija.