SEZONA PARTIJSKOG UHLEBLJAVANJA Jedi taj lebac i ne pitaj koliko košta

Za razliku od Slobodana Miloševića, Vučića njegove pristalice očigledno doživljavaju kao strogog oca, koji uvek može da se naljuti, da ih kazni ili gađa nekim čudnim predmetima. Ni posle više od deset godina postojanja SNS nema jasnu ideološku i programsku vizuru. Njihova ideologija je zapravo vlast, stranka privlači ljude isključivo time što je na vlasti, a to je prouzrokovano time što su nadgradili prethodni partokratski sistem i usavršili ga.

Zoran Anđelković novi je direktor Pošte Srbije, objavljeno je u Službenom glasniku. Dojučerašnja ministarka poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Jelena Tanasković, brzopotezno je odmah po izboru nove Vlade Srbije imenovana za v. d. direktora državnog preduzeća Infrastruktura železnice Srbije. Vlada Srbije imenovala je doskorašnju ministarku za brigu o porodici i demografiju Dariju Kisić za novu direktorku Instituta za virusologiju, vakcinu i serume "Torlak". I, zna se zašto su se tu "uhlebili". Samo se nameće pitanje, da li su hvalospevi Vučiću autentični izraz sopstvene bede hvalilaca ili deo jedne programske orijentacije. Uporno hvaljenje predsednika je otužna politikantska igra čak i u zemlji kakva je Srbija.

Kao čovek suštinski nesposoban da vlast deli sa bilo kim, Vučić oko sebe nema nikoga ko nije u svakom smislu beznačajan i ko ne zavisi isključivo od njega. Svi su po njemu "bednici", ali oni i kao takvi zastupaju ovu zemlju i donose zakone. Narod i dalje pristaje na to. U Vučićevoj Srbiji se od običnog naroda ništa ne traži, ništa ne očekuje. Osim, naravno, da se stalno zahvaljuje vođi, raduje kad se naredi i da nikada ne zaboravi ko mu je omogućio da ima to što ima. To je ništa, ali, kao što često zbori predsednik, pre njega ni toga nije bilo. Zna to običan narod i shvata da je blagosloven što mu je podareno to ništa.

Vučić ne podnosi samostalne ličnosti. Može biti da zna da ljudi na njegove mitinge ne dolaze zato što ga vole i poštuju, nego zato što su prinuđeni. Znaju to i njegova niža bića, koja sve te vašare organizuju. Isto to znaju, naravno, i oni koji su tu dovedeni da mu kliču i aplaudiraju. I bez kompromisa, ima tu i raznih političkih analitičara, novinara, profesora, koji po Vučićevim medijima takve skupove posle hvale i veličaju. Svi, dakle, (VALJDA) znaju da je svaki taj performans jedna velika suluda obmana, jedna velika laž. Nažalost, ipak u tome učestvuju.

Poniženje je nemoć, emocija koja je pre svega posledica osećanja da više nemate kontrolu nad svojim životom. To očigledno važi za pristalice vladajuće stranke. Režimi koji su uspostavili kulturu poniženja postaju izrazito destruktivni i prema sebi i prema svojim komšijama (državama), koje vide kao vinovnike poniženja. Pri dnu piramide vlasti, pritisak poniženja je, međutim, veći. Tu stranka i javni sektor, neraskidivo povezani, zajedno počinju da spreče urušavanje bolne zablude o spasu. Problem je u činjenici da režim ima svu moć da svoju viziju etike, ako treba i golom silom, nametne kao obavezujuću.

Članove i birače SNS-a u celini, koji žive loše, možete jedno vreme održavati na okupu obećanjima, ponavljajući kako nas država blagostanja čeka iza ugla, čim prođe još jedna najteža godina. I to može neko vreme da prolazi na opštem nivou, pod pretnjom gladi, spoljnim i unutrašnjim neprijateljem, rata, građani glasači će otrpeti još jednu godinu u kojoj se teško živi, ali se ipak živi.

Ali, problem je sa malim ličnim koristima. Poslom koji je građaninu lično obećao lokalni SNS poverenik. Tu se oslikava "kultura" poniženja naroda Srbije.