Tepić o Srbiji i EU: Dve loše vesti i poslate loše poruke

- U tom smislu značajan je primer Norveške, imali smo konsultante iz Norveške koji su pomagali Vladi, jer su se i sami suočili sa masovnim ubistvom Brejvika 2011. godine. Smatrala sam svojom obavezom da podsetim kolege iz vlasti da nikome nije u interesu da zloupitrebljava tragediju, ali da odgovornost mora da postoji. Norveški premijer Stoltenberg koji je sada prvi čovek NATO-a bio je premijer kada je ovaj masakr izvršen u Norveškoj, tada su najviši funkcioneri podneli ostavke u toj zemlji, ministar policije i pravde, a nakon devet meseci i Stoltenberg. On se izvinio građanima Norveške i priznao da je sistem zakazo i da je nešto moglo biti sprečeno - navela je Marinika Tepić.

Tepić je nakon drugog dana zasedanja jedine mešovite delegacija Srbije i Evropskog parlamenta čije zasedanje se obavlja dva puta godišnje izjavila da je na njenu veliku žalost, ali i na žalost koleginice Alesandre Moreti, ova delegacija prvi put neće imati zajedničku deklaraciju.

- U ova dva dana suočeni smo bili sa dve loše vesti. Prva loša vest je da prvi put imamo presedan, da ova najznačajnija delegacija Narodne skupštine Republike Srbije nema zajedničku deklaraciju sa Evropskim parlamentom. Od poslednjeg zasedanja u novembru mesecu u Strazburu nije učinjen nijedan pomak u oblastima koji su bili na dnevnom redu ovog odbora. Mi smo tada uz mnogo napora uspeli da finalizujemo zajedničku deklaraciju, tada, a i sada je jedan od priorteta bilo usaglašavanje spoljne politike Srbije sa EU, od tada se nije ništa promenilo, ovog puta smo zapeli.

Tepić je rekla da je druga loša vest to što pripadnici vladajuće većine nisu dozvolili prisustvo civilnog sektora, iako je lično pozvala Nacionalni konvent, ali i održala zvanični sastanak sa njima, uprkos svemu tome dan uoči zasedanja rečeno im je da ne mogu da dođu, i dodala da su to "loše poruke".

- Rasprava je bila dinamična i temperamenta i mislim da je to kvalitet ovog sastanka. Nemamo deklaraciju. Imali smo ozbiljna sučeljavanja po pitanju usaglašavanja spoljne politike, slobode medija, interparlamentarnog dijaloga i dijaloga Beograda i Prištine. Kao zaključak mogu da podvučem činjenicu da ignorisanjem političke krize nakon 3. i 4. maja i dve tragedije, Srbija nije ista. Nepostojanje dijaloga, nepostojanje pluralizma mišljenja i ignorisanje zahteva stotine hiljada građana, sednica koja traje mesec i po dana upravo zbog tragedija, nažalost, pokazale su i na ovom primeru da dijalog još uvek nije moguć. Tvrdoglavo držanje pozicija ne bih volela da koštaju građane naše zemlje.