Psovke, kletve, uvrede... Dame i gospodo - Skupština Srbije!

Već viđeni čas ponašanja i vaspitanja za građane Srbije. Iskazivanje tradicionalnih vrednosti našeg naroda za šta se odavno zalaže ovaj režim. Skupština Srbije nudi mnogo više od pukog dnevnog reda koji se najavljuje uoči svake sednice. 

Tako je poslanik SNS Milenko Jovanov rekao da njegov kolega Aleksandar Jovanović Ćuta meša termin „tekovine“ sa terminom „tekućine“, optuživši ga da konzumira alkohol na sednicama Odbora za zaštitu životne sredine. Pomenuti Jovanov optužio je Demokratsku stranku i da je otimala pare deci ometenoj u razvoju. Ista osoba nazvala je Boška Obradovića Štrumpfetom. Nastavilo se potom sa majmunisanjem, pa su spomenuti Tarzan i njegov džungla ljubimac Ćita.

Eto, nije baš zaludno gledati prenose iz srpske narodne skupštine. Ovaj narod inače nema nikakve veze nema sa navedenim prostorom i objektom. Skupština pripada onima koji su sami sebe izabrali, i tu kuću smatraju svojim posedom. U čemu je onda problem? U tome što bi u svakoj normalnoj srpskoj varoši, ti isti poslanici, kad bi svom komšiji izrekli takve uvrede, danima ne bi smeli da izađu iz svoje avlije. Ne od stida, već od straha da ne dobiju po labrnji. Ovde mogu slobodno da odšetaju, sa kezom zadovoljstva. To su te srpske tradicionalne vrednosti. Ima ih za verujuće i u Svetom pismu. Samo, malo šta je ovde sveto.

Kažu eksperti, sve je to besednički oganj. Za letargičnu publiku donekle i zabavna takva polemika, koja često dolazi do same granice opšte tuče. Parlamentarna dinamika koja pokazuje svako odsustvo nade u ovom zamrlom društvu. Skupštinska nadvikivanja su pripovesti sa stočnih pijaca. Jezik mnogih poslanika režima prepun je prostačkih mrlja. Ali ih oni nose kao ordenje. Psovke i kletve koje izgovaraju, najbolje je što mogu da daju. I oni zaista daju sve od sebe. Bio bi to samo zapis folklornih detalja iz Skupštine Srbije da nije reč o ljudima koji donose zakone da bi se tim zakonima ozakonilo bezakonje.

Vladajuća sekta uspela je da dnevni red udesi tako da se na njega ne može uticati. Baš ih briga što je to nedopustivo i nečasno, takve su kategorije odavno nestale iz parlamentarnog opštenja. Etička svojstva predsednika skupštine, njegovih asistenata i glasačke većine su na nivou moralnog vrhunca pred kraj pijanke u nekoj šatri, gde mlada kasno shvata da nije trebalo da izgovori sudbonosno da.

Opoziciji je samo ostalo da postavlja pitanja koja počinju sa „kako“ i „zašto“, bez izgleda da se na njih dobiju odgovori. Neki malo grlatiji su ponovo navodili najteže primere iz mafijaške istorije režima, ali su brzo ućutkivani teškim diskvalifikacijama, bez prava na repliku. Tako se nastavlja unošenje nečiste političke krvi u skupštinski prostor. 

Poslanik SNS-a je ne tako davno sa svog poslaničkog mesta ponudio koleginici iz opozicije oralno opštenje, pokazujući grimasama i pantomimom šta, kako i od koga želi to što je ponudio. Niko ga nije opomenuo zbog toga, osim nekih poslanika opozicije, čije je ogorčenje ignorisano. Boško Obradović, imao je takođe kratak osvrt na premijerku Brnabić. Ona je njega zbog insistiranja na etničkoj donorskoj čistoti radi čuvanja „srpskog genoma“ nazvala fašistom, a on nju gospodinom.

Tako i dolazimo i do dijagnoze prostačke infekcije narodnog doma. Gotovo svaka reč vladajućih poslanika sadrži potpuno oslobođeno nasilje. Kafanske tuče i svađe u Srbiji mogu se razumeti kao posebna vrsta hedonizma. Za razliku od drugih kafanskih rasprava i svađa, koje traju kratko i ostaju nezapažene, ove u Skupštini Srbije se pamte. Međutim, kao i u nekim ozoglašenim kafanama, i ovde policija nije zalazila.

A, trebalo bi.