Sanda Rašković Ivić: Vučić loše rezultate prikriva galamom, lažima, zastrašivanjem

Vučića javnost može videti u brojnim izdanjima. Sva ta izdanja izražavaju posebna psihološka i psihička stanja u kojima se nalazi. Čas je besan, čas ljut, čas srećan, pa uzbuđen, (melo)dramatičan, patetičan, hvalisavac, narcis, osion i bahat, pa servilan... Posebna vrsta gestikulacije koju neguje, dramske pauze koje pravi, uzdisaji, nameštanje naočara, sve to govori koliko je Vučić upućen u marketinške metode manipulacije masama. Tim povodom, razgovarali smo sa Sandom Rašković Ivić, psihijatrom i psihoterapeutom.

1. Kojem tipu ličnosti pripada Aleksandar Vučić?

- Aleksandar Vučić, baš kao i veliki broj vođa-vladalaca, spada u narcistički tip ličnosti. U temelju vlasti leži strast koja se zove vlast nad ljudima. Vlast je zahtev pokoravanja i potčinjavanja, a ne biti pokoren je moguće samo ako se postane deo totaliteta. Sem toga, vlast je jedini ljudski sadržaj koji se upotrebom i trajanjem ne troši, već jača. Ništa tako verno ne služi vlasti kao narcistički vođa. Takvom vođi su stalno potrebne pobede, ima potrebu da uvek bude najbolji, nesalomiv i neustrašiv, sveprisutan, da bude objekt divljenja i konzument višeminutnih aplauza, da se obraća podanicima, jer jedino podanički odnos je moguć u odnosu između vođe i građana. A to obraćanje je uvek jednosmerno, gde on i postavlja pitanja i odgovara na njih. Podanici slušaju. Narcis je samo prividno pragmatičan, ali je njegova suština ukidanje slobode. On i njegova grupa, jer svaki narcis ima svoju kamarilu, dopuštaju male slobode, male pohlepe. Ali mrze slobodu za istinu. Ništa ih tako efikasno ne ranjava kao istina o čoveku u njima.
2. Da li je Vučić uspešno savladao metode političke psihologije u manipulaciji masama?

- Ako je Vučić u nečem maestralan, onda je to manipulacija masama. Poput svog političkog oca Šešelja devedesetih, okupio je oko sebe gubitnike i ojađene, ranjene ljude, žrtve tranzicije, ratova, sankcija i opšte bede i dao im značaj, sitne privilegije, često nezaslužene male pozicije, poslove i funkcije, a kroz botovsku delatnost je učinio da oni budu važni, da se njihov glas čuje. I ti ljudi su spremni na sve za njega. Oni imaju utisak da su značajni, da su vlast. Postiže se identifikacija s vođom, "mi osećanje" ih čini jakima. Svaki narcistički vođa je istovremeno i veoma uspešan čovek i čovek malih rezultata. Vučić je uspešan u manipulaciji ljudima, a loše rezultate na ostalim poljima prikriva galamom, lažima, zastrašivanjem i prikazivanjem sebe kao zaštitnika onih koji ga doživljavaju kao "momka iz komšiluka". Uspeo je da napravi imago identifikacije sebe i Srbije i napad na njega je napad na otadžbinu.
3. Kako objašnjavate Vučićevu bahatost i osionost na domaćem, a servilnost i poniznost na stranom terenu?

- Pre nekoliko godina sam rekla da Vučić ima sindrom bicikliste (po Adleru). Pognutu glavu drži pred onima iznad njega, a upire i gazi sve one koji su ispod njega, baš kao i biciklista koji upire nogama u pedale svom snagom i drži pognutu glavu da bi bolje vozio.

4. Kako tumačite odnos vođa-narod?

- Narcis je izmislio metaforu pobednika ili pobede bez protivnika. Narcis stoji u areni kostimiran u borca, zamahuje rukama na neprisutnog takmaca, a njegova grupa aplaudira i frenetično skandira "pobeda". U tome mu pomažu kontrolisani mediji koji informaciju potrebnu radi čovekove slobode, pretvaraju u pročišćenu informaciju koja medijski prostor ušuškava u političku "novu normalnost" vladaoca. A vođa se predstavlja kao brižan otac, zaštitnik od bankrotstva, bolesti, rata i svakog zla, a oni "drugi" bi želeli da sve unište. Hristoliki spasilac koji često "nudi da udare njega" sliva se iz novina i TV ekrana na ljude koji nemaju ni vremena, niti energije da izgrade kritički odnos sumnje prema onom što čuju, već konzumiraju informacije koje su pravo i uspešno "pranje mozga".
5. Kako i koliko kriza psihološki utiče na porast populističkih lidera poput Vučića?

- U svakoj krizi ljudi osećaju nesigurnost, a u nesigurnosti postoji potreba za zaštitom, za moćnim ocem, bogolikom figurom, za stavom "ne dam nikom da vas bije", "ja smem da im se suprotstavim", "odbranićemo zemlju od najezde" i tome slično. Ljudi koji žive u neizvesnosti kriznog vremena ne mogu da prihvate sumnju, jer ona sama po sebi produbljuje neizvesnost. Žele brze, jasne i "popu pop, a bobu bob" reči koje ih teše i umiruju. Ljudi su u takvim situacijama kao čovek bolestan na smrt koji veruje u izlečenje i utehu lažnih travara i nadrilekara, i ne prihvata realnost medicinskih nalaza. Nije svaka istina lekovita, ali i laži i obmane su ubojite i opasne, pre svega po njihove konzumente, građane ili narod, kako vam drago. U situacijama kriza populizam cveta, pa za sada cveta i Vučić. Da nema krize, da nema korone, bilo bi drugih vanrednih situacija, pokušaja atentata, neprijatelja na granicama, neprijatelja u zemlji, zle opozicije, narko dilera. Izbor je kao veliki švedski sto zla i obmane - zaključila je Sanda Rašković Ivić.