"BOJKOT" Odgovor jednog deke na pismo predsednika

Za vreme ove pandemije, kao stanar jedne višespratnice, sa svojim mlađim komšijama sam se organizovao i pomagao onima kojima je ta pomoć bila najpotrebnija. Znate već, to su naše i vaše najstarije komšije, penzioneri. Za ovih par meseci imao sam priliku i da se sprijateljim sa njima. Jedan od njih me je zamolio da napišem pismo u njegovo ime. 

Deko, kome želite da napišem pismo?

- Predsedniku - odgovara, pomalo ljutito.

Nemojte da se šalite sa mnom, kako da napišem pismo Predsedniku?

- Sine, da ti kaže deka, kada on već piše meni, želim da mu i odgovorim!

Uz male, tehničke ispravke, prenosim pismo u celosti:

Predsedniče, evo da Vam napišem par redaka, nadam se da će nekako ovo pisanije da stigne do Vas. Nemojte mi zameriti, u nastavku bih Vas zvao po imenu. Nekako, bezbroj puta ste nam se obraćali sa "drage bake i deke", te sad imam osećaj kao da Te poznajem lično.

Dobih, Aleksandre, tvoje pismo. Pažljivo i više puta sam ga pročitao. Mnogo je to lepo pismo napisano, dragi Aleksandre. Dirljivo, skoro sam i suzu pustio. 

Pišeš mi kako smo mi najstariji puno pomogli u ovoj borbi protiv korone. Drago mi je ako je tako. Žao mi je samo što nikada nismo videli aktiviste Vaše stranke da nam pokucaju na vrata. Sada, pred izbore, i zovu telefonom i dele neke paketiće. Lepo, Aleksandre. Lepo. Ali da ne beše ove mlađarije iz zgrade i ulice da mi donesu iz prodavnice šta mi treba, ne bih bio u prilici da Ti sad odgovorim. Verovatno bih umro gladan u gomili đubreta, ali zdrav, bez korone.

Aleksandre, nismo samo ovaj put mi penzioneri pomogli. Da Te podsetim. Zajam za preporod Srbije, pa oduzeta stara devizna štednja. Vraćena u 15, 16 godišnjih rata. Vraćali oni žuti, plavi, ne znam ni koje su to bile boje.

Četiri godine, Aleksandre, nam uzimaste po 10% penzije. 4 godine!

Sada nas "častite" sa 100 evra i jednokratnom pomoći od 4.000 dinara. Lepo je to, Aleksandre, neću da lažem. Ali, mislim se da bi mogli da nam vratite samo ono što ste nam uzeli. Ne bi nam onda ova pomoć bila potrebna. Čak bi i preteklo nešto. Za neku banju ili kvalitetniji obrok, voće ili da deda časti unuke za dobru ocenu u školi.

Opet sam čitam pismo, ne zameri, stariji sam od Tebe, pa pomalo zaboravljam. Pišeš mi, Aleksandre da su plate povećane i do 50 odsto. Svaka čast, ali moram da Ti kažem, i cene skočiše do plafona. Struja, infostan, komunalije, mleko, hleb i jogurt mnogo su poskupeli proteklih godina. Ja boljitak još nisam osetio. Možda, ako doživim da mi vratite ono što ste mi uzeli. 

Ne mislim, Aleksandre, samo na novac, mislim i na svoju decu koja su u inostranstvu, na svoje unučiće koje gledam preko nekog malog telefona. I brišem suzu, Aleksandre. Da ne gledaju starinu kako plače.

Pišeš, novih 14.000 medicinara je zaposleno u poslednje tri godine. Aleksandre, ja među svojim malobrojnim, preostalim, živim prijateljima ne znam ni jednog čije dete svojom platom može da priušti letovanje ili zimovanje. Niti da ima stalan i siguran posao.

Kažeš, investicije od stotina miliona evra ulaze u Srbiju. Nisam ja tako pametan, a i star sam da baratam tako velikim brojkama. Ali kažu deca preko onog telefona da to baš i nema neke veze sa nama. Oni baš i ne veruju u te priče. Neće deca nazad, uzalud ih molim. Kažu: Deko, nemoj da si naivan. To su predizborne bajke. Ne znam šta da mislim. Da nije njihove novčane pomoći, struju bi mi ugasili.

U pismu pišeš da su penzije svetinje i da će tako ostati. Kažu deca da si to govorio i pred one stare izbore. Pa nam opet uzeste 10 posto tih „svetinja“.

E, sad, što se tiče izbora. Nisam ti ja više za glasanje. Rekoh deci, ja ću da zaokružim koga vi želite. Meni više niko nije bitan od političara, samo da mi se vi vratite. Vi odlučite koga želite. Odgovoriše deca: Tata, deko, ove godine ne ideš na izbore. Ove godine BOJKOTUJEŠ.

Da konačno završim ovo moje uzvratno pismo. 

Aleksandre u tvom pismu mnogo toga lepo piše, ali nekako ne mogu da ti verujem više. Ove godine na izbore izlaziti neću, možda i svratim na biračko mesto u nedelju između 3 i 7 ujutru. Navikli ste me da u to doba ustanem i prošetam se.
A glasam za svoju decu i unučiče. Oni su odlučili.

Ove godine, dragi Aleksandre, glasam za BOJKOT!