Postoji više vrsta anksioznosti, kako se izboriti

Kako anksioznost raste, imamo manji pristup prefrontalnim kortikalnim područjima koja bi omogućila fleksibilno razmišljanje. U takvim slučajevima, amigdala preuzima kontrolu, stimulišući druga područja da oslobađaju hormone stresa, kao što su kortizol i noradrenalin, pripremajući telo i um za uočenu pretnju.

Ovo stanje budnosti i krutog razmišljanja mogu dominirati našim životima, otežavajući osećaj smirenosti i držeći nas u stalnom stanju brige. Anksioznost takođe može poremetiti san jer se noću teško otresti ovih uznemirujućih misli. Kada postoji nedostatak sna ili je on fragmentiran, mozak može dati prioritet konsolidovanju negativnih iskustava i straha tokom sna, što može ojačati naš pesimizam.

Profesor dodaje da mu se mnogi pacijenti žale da im anksioznost dostiže vrhunac nakon buđenja i osećaju strah od predstojećeg dana.

Postoji mnogo načina na koje se anksioznost može manifestovati, a često se iskustva različitih ljudi ne uklapaju striktno u određenu kategoriju, prenosti rts.rs.

Nekoliko uobičajenih načina na koje se anksioznost može osetiti
1. Socijalna anksioznost

U socijalnoj anksioznosti zabrinuti smo od suda drugih ljudi, strepeći da pomno ispituju svaki naš postupak. Takva uverenja mogu biti podstaknuta „pristrasnošću negativnosti“, koja narušava prepoznavanje stvarnih namera i načina razmišljanja ljudi, pojačavajući iskrivljena uverenja.

Kao rezultat toga je da počinjemo da se ponašamo na način koji ograničava našu izloženost drugima, umanjujući društvenu interakciju i situacije koje bi usmerile previše pažnje na nas. Kada je strah da ćemo se obrukati pred drugima tako veliki, često se dešava da odlazimo u krajnost kako bismo izbegli bilo kakvu interakciju sa drugim ljudima.

2. Generalizovana anksioznost

Kod generalizovane anksioznosti, može postojati nekoliko ponavljajućih situacija ili stresora koji stalno izazivaju anksioznost (kao što su obaveze na poslu i u kući, rokovi i neplaćeni računi), što dovodi do trajnog stanja zabrinutosti. Generalizovana anksioznost je takođe praćena fizičkim simptomima, kao što su napetost mišića, umor i nemir.

Dok se drugi oblici anksioznosti često pripisuju specifičnim stresorima, generalizovana anksioznost se doživljava difuzno, sa stalnim osećajem nelagodnosti koji uglavno ne uspevamo da vežemo samo za jednu konkretnu stvar, što otežava pronalaženje zadovoljavajućih strategija da se izborimo sa njom.

3. Napadi panike

Jedan od najtežih oblika anksioznosti je napad panike, obeležen naletom intenzivnog straha ili nelagodnosti koji može da dosegne vrhunac u roku od nekoliko minuta, kao i snažnim efektima na telo i um – na primer, strah od umiranja ili gubitka kontrole, bolova u grudima i stomaku, drhtanje, ubrzano disanje, lupanje srca, znojenje i vrtoglavica.

Panika je toliko nadmoćna da aktivira mozak da pređe u „režim preživljavanja“, stimulišući oblasti koje pokreću bihejvioralne odgovore duž spektra bori se – beži – ukoči se.

Neki napadi panike su povezani sa određenim situacijama ili okolnostima; međutim, ako smo nekada iskusili napad panike, strah da ćemo ponovo doživeti tu epizodu, takođe može prouzrokovati novi napad.

4. Fobije

Ideja o interakciji sa objektima ili sredinama koje izazivaju strah ili brigu može dovesti do životnih izbora koji su diktirani strategijama „negativnog pojačanja“ (ponašanja usmerena na uklanjanje ili izbegavanje neprijatnih osećanja).

Na primer, neko ko ima fobiju od igala ili da vidi krv može odbiti da potraži medicinsku negu. Ili, neko ko ima strah od prometnih puteva može odbiti dobru ponudu za posao kako bi izbegao vožnju auto-putem. Ova ponašanja mogu ograničiti anksioznost, ali dovode do kompromisa koji narušavaju naš kvalitet života.

Korisne strategije suočavanja sa anksioznošću
Kada anksioznost prevlada, profesor Kristofer Miler predlaže da isprobamo ove metode:

Opustite se: Ne postoji način da u potpunosti kontrolišemo reakcije na naše okruženje. Svi imamo ograničenja i individualne odgovore na različite situacije. Poštovanje načina na koji naš um funkcioniše, za razliku od pokušaja da ga promenimo po svaku cenu, može nam pomoći da negujemo samo-prihvatanje.

Oslonite se na sebe, koliko god možete: Kako samo-prihvatanje raste, možda ćemo pronaći male, održive načine da se suočimo sa našom anksioznošću, umesto da je izbegavamo ili da je se rešimo, savetuje prof. Miler.

Kreiranje „hijerarhije izloženosti“ može pomoći u mapiranju obrasca naših anksioznih odgovora i pronalaženju prihvatljivih načina za suočavanje sa uznemirujućim situacijama. Na primer, neko ko ima strah od liftova može za početak „stajati ispred zgrade sa liftom“ i posle nekoliko međukoraka, na kraju „ući u prepun lift“.

Pronađite sredinu: Teško je preusmeriti razmišljanje vođeno anksioznošću, što nas drži zaglavljenima u nepromenljivim misaonim petljama. Pronalaženje načina da se misli posmatraju samo kao to – „misli“ – umesto apsolutne realnosti može da napravi distancu od našeg pomućenog načina razmišljanja.

Možemo da zapišemo naše „automatske misli“ – odgovore na stresore (uključujući spoznaje vođene anksioznošću) – i alternativne načine razmišljanja o datoj situaciji (na primer, šta bismo rekli prijatelju koji je u sličnoj situaciji). Ta perspektiva može da posluži kao „unutrašnji kompas“ kojem možemo pristupiti kada smo anksiozni, pomažući nam da preoblikujemo krute spoznaje u teškim okolnostima.