"Doktori rekli da neću više hodati, a sad sam trener"

U junu 2019. godine, Majk Njumen pao je s motora i hitno je prebačen u bolnicu. Tamo se lečio šest meseci.

Iako su prognoze bile teške, nakon skoro četiri godine oporavka, Majk je počeo ponovo da hoda, a dobio je licencu i za ličnog trenera.

Lekari su mu posle nesreće rekli da više neće moći da hoda. Međutim, on je odlučio da ne veruje u to i postao je lični trener.

- Možda se nikad neću vratiti na 100 posto i iako još uvek koristim invalidska kolica kad se preterano naprežem, došao sam tako daleko i tako sam ponosan na sebe - kaže Majk koji se prisetio nesreće.

- Bio sam na putu i odjednom sam sa motorom udario u stenu. Udarac me odbacio i pao sam na leđa. Pokušao sam da ustanem, ali nisam mogao da se pomerim. Helikopterom su me prebacili u bolnicu i ubacili mi metalne šipke u leđa. Nisam uopšte osećao noge, a to je i i i te ako uticalo na sve ostalo, pa sam duže vreme morao da koristim i kateter. Noge su mi jednostavno 'venule', nisam uopšte mogao da ih osetim, a kad se osećaj vratio, bile su neverovatno slabe, gotovo beživotne. Morao sam da ostanem u bolnici oko pet i po meseci, a onda sam bio u centru za rehabilitaciju - priča Majk.

Prošao je i kroz nekoliko komplikacija prilikom oporavka.

- Rane su mi se inficirale tokom boravka u bolnici, što nije bilo idealno. Onda sam u februaru 2020. polomio šipke u leđima što je dovelo do toga da sam tamo ostao još mesec dana - dodaje.
Nakon što je otpušten, Majk je zadao sebi cilj da ponovno stane na noge i ponovno nauči da hoda.

- Fizioterapija mi je pomogla da vratim snagu u noge, ali onda kada je došla pandemija, terapije su se naglo završile. To vreme sam proveo sam hodajući po kući s okvirom za stajanje, štakama i invalidskim kolicima. Korišćenje pomagala bilo je stvarno čudno iskustvo jer nisam osećao ništa u nogama neko vreme, pa sam morao samo da vučem stopala i oslanjam se na snagu gornjeg dela tela - kaže Majk.

Jedan od njegovih najvećih ciljeva i velika želja mu je bila da samostalno koristi toalet umesto katetera.

- Kad su ograničenja zbog Covida malo popustila, nateerao sam se da idem u teretanu kako bih vežbao i ojačao noge koje su bile veoma slabe. Kroz trening, počeo je da mi se vraća osećaj u nogama, što je bilo ludo, i počeo sam pomalo da stojim i hodam nakratko. Iako se osećaj vratio na jednu nogu mnogo pre druge, prilično sam gubio ravnotežu i okliznuo bih se tu i tamo - priseća se Majk.

Nakon što se osetio dovoljno jakim, Majk je odlučio da krene na obuku za licencu za ličnog trenera i bio je prvi koji je završio kurs u invalidskim kolicima. Sada se nada da će iskoristiti iskustvo paralize kako bi pomogao u obuci drugih u sličnoj situaciji, kako bi im dao novu nadu koja im je potrebna da ponovno stanu na svoje noge.

- Kada sam bio na rehabilitaciji kičme, svi na odeljenju su prolazili izuzetno teške trenutke jer je svaki bio pogođen nekom vrstom paralize. Bio je jedan momak koji je bio na korak od odustajanja, nije mislio da će ikada više prohodati. Odlučio sam da se sprijateljim s njim i odveo ga u teretanu i radio s njim. Nedavno mi je poslao video kako se penje po stepenicama prvi put, i to mi je dalo inspiraciju koja mi je trebala kako bih pokušao da pomognem drugima - ističe.

Majk zahvaljuje prijateljima i porodici što su mu pomogli u rehabilitaciji posle nesreće, prenosi Daily Mail.

- Moja partnerka Emma-Džejn mi je velika podrška. Ona me tera da prelazim svoje granice. Nedavno sam prvi put zaplesao s njom što je bilo neverovatno, a kako je ona instruktorka plesa na šipci, čak me naterala da i to probam. Moja porodica i prijatelji, mama, svi su uradili sve da to vrlo teško i izolovano razdoblje u mom životu ispadne jedno od mojih najprogresivnijih i najizazovnijih razdoblja iz kojih sam izašao deset puta bolji - priznaje Majk.