"Šta mi teško" Čim svane krug oko Ade

Ljudima je čudno, nepotrebno, neki pitaju zašto, a zbog onih koji bi možda krenuli da džogiraju odgovoriću - jer je lepo, pa postane neophodno.

Radnim danima ujutru, čim svane, u zimsko doba oko sedam sati stižem na Adu, koja je srećom u mom komšiluku. 

Nekad se pitam koliko sam puta obišla taj krug, volela bi da znam tačan broj, a nadam se da je blizu sedam hiljada.

Ovih dana mogu da prebrojim na prste jedne ruke koliko ljudi ujutru sretnem, nije retkost da se prepoznamo, pa posle nekog vremena i pozdravimo. Poznat mi je svaki korak koji prelazim, a svaki "trening" - drugačiji.

I dalje osećam ushićenje pre polaska. Na kratko me uplaši neka loša misao, da mogu ne daj Bože da slomim nogu ili da me ujede neko kuče, a onda se prisetim osećaja kad istrčim i kao i uvek nastavljam da se pripremam da krenem.

Kad sam već pomenula kučiće, dešava se da me neki isprati ceo krug, nekoliko puta i skroz do kuće. Onda ga nahranim i to je posebno zadovoljstvo. Nikad se nije dogodilo ništa loše.

Ada svako jutro postane moje dvorište, udaljeno kilometrima od grada. Dok trčim misli lutaju i sve deluje lakše. Organizujem dan, uživam u muzici, razgledam i sve je na svom mestu. 

Uz jutarnju tišinu, u ovo doba godine, mnogo mi se sviđa sve što me na tom putu okružuje i uverena sam da ne postoji bolji način da se akumulira energija za nastavak dana.  

Kad mi ljudi kažu da ih ništa ne bi podiglo iz toplog kreveta, još sam zadovoljnija što je za mene jutarnje trčanje vredno ustajanja, pa u onom kratkom momentu koji me lomi uvek prevagne da jedva čekam da pustim korak.