A mislio sam da si besmrtan...

Đole, sva tvoja deca danas plaču. Širom sveta. Steglo srce, suze idu, čiste emocije svaki put me bace u prošlost, jer ti, Đole, nisi dao da odrastem i ostarim.

Otišao si tiho i bez pozdrava. Sa svom toplinom koju si nosio, i božjim darom da me rasplačeš, obraduješ, nasmeješ...

I kako bez tebe? Ti si uvek znao najlepše reči, ti si čak i ćutao više od svih. Ti si imao smeh koji sve leči, ti si od psovke činio stih. Ko će sad da zapeva, da me vrati u detinjstvo, priseti prvog poljupca, zaljubljivanja, vojničkih dana, ljubavi, našeg (sumornog) života "s ovima".

Da, ti si, Đole, samo otišao na drugo mesto, da sve nas gledaš odozgo i šalješ najtananije stihove.

Ma nisi umro, ostavio si bogatstvo u rimama kao svedočanstvo jednog dečaka iz "Nova Sada na Dunavu". Pamtićemo te, gledati, slušati, pričati, podsećati, i učiti naše naslednike kako je jedan mornar na dnu Panonskog mora našao ćup sa predivnim stihovima.

Malo su ulice, trgovi i mostovi koje će (pokušati) da nazovu po tebi. Ti zaslužuješ da uđeš u školske udžbenike, da se o tebi čita i piše, kako si obeležio generacije i generacije.

I to je malo. Malo je, jer si bio najveći. Od Vardara do Triglava rušio si rampe, ljudi su ljudi, govorio si, a ne Srbi, Hrvati, Bosanci...

Završiću našu priču s jednim moglo je biti, ali nije. I ko zna, kroz par godina kad sretnemo se, pričaćemo o nama kroz šalu, možda, mada ni jednom ni drugom neće biti smešno u dubini duše.

Nedostajaće mi ona tvoja druga strana mene da upotpuni mozaik moje životne priče.

Jer u oblacima ne živi niko. Samo neostvareni snovi.

Zar si morao da odeš?

Mislio sam da si besmrtan...