"Nije se plašila smrti": Naša glumica o najvećem gubitku u životu - "Kad god se rasplačem mislim na nju - ljutila se na moje suze"

Vjera Mujović je jednom prilikom govorila o manje poznatim detaljima iz privatnog života. Tada je govorila o zdravstvenim problemima i operacijama, kao i o detinjstvu.

- Smrt je nešto s čime sam se neposredno suočila poslednjih nekoliko godina. Otišli su stari glumci - Milena i Dragan, divni mladi glumci - Marinko Madžgalj, Glogovac... Otišao je moj profesor Bajčetić. A onda je došla korona. Ostala sam bez tetke, a kasnije i bez roditelja. Odlazak roditelja u kratkom periodu zaista je najveća tuga u mom životu. Kad je otišla moja tetka, završilo se moje detinjstvo. To nekome može da izgleda suludo, nezrelo, u ovim godinama kraj detinjstva, ali zaista je bilo tako. Ja sam razabirala njene stvari, krštenice mog dede, babe, prababe... To je bio stan u koji sam dolazila za vreme raspusta iz Crne Gore, u kome sam provela svoje studentske dane, svoju mladost.. Na kraju, najvrednije tetkino stalo je u jednu kutiju. Kao ona kutija od cipela u kojoj su ostale sve nečije fotografije, koju pominje Momo Kapor. Ili rečenica Marine Cvetajeve koja me rasplače: "Život i smrt u fusnoti." Kao velika glupača, mislila sam da će moji roditelji otići u snu. I da je to daleko. Nisam mislila o bolu, o nedostajanju, o suzama, o praznini, o ljudima koji su ih voleli i koji će me stalno podsećati na njih i njihova dela. O znakovima koji dolaze od njih. Njihov odlazak je moja najveća životna tuga - rekla je ona tada i dodala da je umorna.

- Kad sad ovo ovako nabrajam, moram priznati da sam se umorila - od sebe. Kao da sam neka dosadna štreberka. Ali ovde nisu doživljaji s putovanja, ludovanja, slavlja, suze, 12 operacija, zaljubljivanja, sreća, razočaranja, uzleti... Prijatelji, smejanje, kukanje, sumnje, radosti... Često se osećam kao da sam živela tako zgusnuto da je to nekad bilo teško gledati, a kamoli meni - izdržati. Ja jesam fatalistkinja i ekstremistkinja, ali - mnogo je. Imam potrebu malo da predahnem i zastanem. Ali život ne da, ne dozvoljava.

O braku i razvodu

Ona je tada govorila i o razvodu od nemačkog lekara. Vjera je ponovo srećna u ljubavi, a nedavno se prvi put pojavila u javnosti sa novim dečkom.

- Sreća je u trenucima, dolazi na mahove, treba je čuvati u depoima srca i duše. Bajka mog braka sa Štefanom, koja je počela i krunisana na nebu, završila se u nekim oblacima nejasnog oblika. Raspolućenost, rastrzanost... Presudile su daljine. Svaki, pa i moj ekstremizam i fatalizam mogu ograničeno da traju, moraju da dobiju meru i uzemljenje - rekla je i dodala da je razvod bio u drugom planu u odnosu na smrt roditelja. 

- Plačem. Kad god se rasplačem, mislim na moju majku, koja bi se ljutila na moje suze. Nije se uopšte plašila smrti, negodovala je kad sam ja bila tužna zbog njene bolesti. Kad je odbila terapiju, rekla je: "Živela sam punim životom, kako sam htela! Toliko godina svega, pa dosta je. A tamo, imam druge planove." Konačno, ona je "videla" Miloša, moju novu ljubav, pre mene. Sad se osmehujem i brišem suze. A mama i tata me gledaju s mog radnog stola.Nedavno sam čula Gabora Matea kako je rekao da žali što je u životu previše radio. Kad sam to čula, pomislila sam da je to trebalo da čujem možda još ranije. Moji roditelji su previše radili, ali takav je bio njihov poziv. U životu treba više uživati! Nije to savet svakome, ali - meni jeste. Igrala sam snažne, jake žene koje su gorele. Neke od njih su i izgorele. Čovek treba da stane, zastane. I treba se radovati, to je savet svima. Ivo Andrić je rekao: "Radujte se! Budite radosni kad god je to moguće, kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. Minut čiste radosti, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti, ostaje u nama zauvek - rekla je ona svojevremeno u intervjuu za "Kurir".