"Ljudi moji, je li to moguće...": Pamtite li Mladena Delića?

- Poštovani gledaoci, oprostite mi za sve greške koje sam napravio. Želim vam dobro zdravlje. Ja odlazim zauvek - kazao je Mladen Delić 1984. godine nakon prenosa polufinala Francuska - Portugal na Evropskom prvenstvu u fudbalu.

A na povratku u Zagreb, kapetan se obratio putnicima u avionu.

- Nije običaj da se obraćam, ali sa nama leti Mladen Delić i odlazi u zasluženu penziju - rekao je još nekoliko lepih reči, a potom su svi aplaudirali.

Mladen Delić, čovek koji je, bez razlike, prigovorio svakome ko bi ga razočarao na terenu: sudijama, igračima i publici. Možda bi zbog razjarene mase mladih, koja trga mreže, zastave, juri igrače, iskočio iz kože ili bi opet povikao: "Ljudi, je li to moguće? Ludnica! Šta je ovo?!", kao kod gola Radanovića u meču sa Bugarskom 3:2.

Utemeljivač je Sportske redakcije Radio Zagreba, a 12. maja 1957. komentarisao je prvi prenos u istoriji HTV-a - fudbalsku utakmicu Jugoslavija - Italija (6:1) sa stadiona u Maksimiru. Bio je zarazan u neposrednosti, izvor znanja, ali i emocija, jednako dok je igrao fudbal ili izveštavao iz hramova evropskog sporta.

Sa svima je bio na "ti" Iako je bio svestan svoje planetarne popularnosti, Mladena nije nikada iznenađivalo to što su ga zaustavljali na ulici i oslovljavali sa "ti". S njim je bilo jednostavno započeti razgovor, nije bio umišljena zvezda, štaviše isprekidanim glasnim smehom, sagovorniku je davao do znanja da je nadasve zadovoljan upravo takvim iskazivanjem simpatija.

Njemu, uglavnom, niko nije zamerao što mu jezik nije bio književno čist, što je katkad u nastupu euforičnog oduševljenja zbog gola ili važne pobede lupio i zafrljačio nešto "pa ostao živ".

On je znao da natera ljude da pate i zatim urliču od sreće zajedno s njim, neretko im je išao na živce, ali Mladena Delića su svi voleli. Bio je apsolutni šampion u greškama, takozvani "Mister Lapsus" ali svejedno šarmantan, naš, narodski čovek.

O njemu je jedan kritičar s pravom napisao: "Svideo se ili ne, Mladen Delić je ličnost koja je izborila sebi pravo da bude ono što jeste ili što hoće da bude i da nas uvek intrigira. Zar to ne znači da je svoj posao obavljao kako najbolje ume, da zna šta je televizija - osim slike - još neophodno: da i taj glas što se čuje bude takođe obojen".

A drugi, opet nepotpisani, TV-kritičari, polemišući sa svojim kolegama - koji su sasvim ozbiljno optužili Delića da je za vreme prenosa super-važnog fudbalskog dvoboja Jugoslavija - Španija iz Frankfurta kod gledalaca izazivao "predinfarktna stanja" - o njegovom poslu je rekao:

- Kao komentator identifikovao se sa milionima gledalaca pored malih ekrana, njegove su reči bile naše reči, njegova nadanja i naša nadanja, njegove strepnje naše strepnje, njegova iskrena radost naša radost. Delić je bio reporter s nervom, on se uzbuđuje, bučno reaguje, on je s nama u sobi, kraj malog ekrana, on je deo nas.

- Jao onome ko nije pogrešio. Konačno, ja se ne ljutim na zvanje "Mister lapsus"... I to je nešto... Ovo ne kažem ja, ali čujem od drugih, od fudbalera: kažu, Delić ne voli fudbal, Stalno kudi fudbalere... Koješta! Pa i ja sam igrao fudbal za sinjski Junak, a moj brat Svemir - Cico, on je bio u Dinamu i Hajduku izvrstan defanzivac... U komentarima se borim protiv devijacija u sportu bez obzira na to da li je to fudbal, vaterpolo ili boks... Ali pošto je fudbal kod nas najomiljeniji, onima koji me slušaju čini se da sam posebno oštar prema tom sportu - rekao je jedne prilike Mladen.

Mnogi ga i danas citiraju u govorima ili novinarskim tekstovima, a Delić ističe:

- Kad sam uzviknuo "Ljudi moji, je li to moguće!?" ili "Ludnica šta je ovo!", nisam znao da ću to izreći. Izletelo je iz mene i gotovo! 

Iako je poznavao mnoge vrhunske sportiste, ni sa kim nije bio blizak. Tako, kako je govorio, nije mogao pasti pod njihov uticaj. Mogao je prenositi objektivno.

Dok je još radio, Delića je pogodila teška nesreća. Poginula mu je supruga Marija. Samo mu je rad pomogao da savlada bol i prebrodi gubitak žene. Sa njom je otišao i deo njegovog života. Bio je u godinama kad je prava tragedija ostati bez supruge. Nadao se da će nekoga sresti, s kim će biti do kraja života. Jer i Mladen je osećao da čovek, kako stari, sve više oseća potrebu da ima nekoga uz sebe.

Srećom, imao je ćerku, pa ipak nije bio sam. Dok je supruga Marija bila živa sa njom je otkrio zabačenu uvalu na ostrvu Braču, gde je podigao vikendicu. Kad je počeo da je gradi, govorili su mu da je pustinjak, a danas je u toj borovoj šumi i okolini već desetak kuća. Romantična Delićeva duša odvela ga je u tu uvalu. Svake godine je provodio tamo četiri najtoplija meseca.

Odbio je da mu prijatelji i saradnici na zagrebačkoj televiziji pripreme oproštaj uoči penzije. Ali, nije mogao sprečiti novinare po završetku zimskih Olimpijskih igara u Sarajevu da se s njim oproste. Za njega je to bio tužan rastanak. Okupili su se novinari iz svih jugoslovenskih televizijskih centara.

- Zastao mi je glas u grlu. Nisam mogao govoriti, šta mi se dogodilo prvi put u karijeri. Spasao me Dragan Nikitović, koji je preuzeo reč i rekao da odlazim, da se rastajemo...

Bio je to za Mladena tužan i pomalo setan trenuta...

- Dirljiv oproštaj pripremili su mi kolege u "Beogradskoj hronici". Odlazeći u Zagreb, čak me kamera pratila na aerodromu. Na ulazu u avion oprostio sam se od Beograđana, rekavši im da ih lepo molim da mi oproste za sve moje lapsuse. Kad je avion bio visoko u vazduhu, javio se kapetan Avramović i rekao: "Poštovani putnici, nije običaj da vam se obraćam, ali večeras s nama leti Mladen Delić koji odlazi u zasluženu penziju."

Za dobrovoljni rad u sportu i ostvarenju u sportskom novinarstvu primio je brojna priznanja. Umro je 22. februara 2005. godine, a sahranjen na zagrebačkom groblju Mirogoj.