LUDILO MOZGA #4 "Popovi spasili Blagoja od duha pokojne supruge"

Da bih se bolje pripremio za ovo putešestvije, moradoh da se potkujem znanjem i napravim retrospektivu događaja. Blagoje je meštanin Crnoklišta, Milunija je njegova rahmetli supruga, koja se povampirila. Dolazila je u kuću, bacala kamenje na fasadu, zabadala noževe u zidove, pisala poruke na brašnu i zvala ga telefonom.

Blagoje je obavestio policiju, koja je izašla na mesto zločina, ali su se policijski službenici poplašili kao miševi kad je kamenje počelo da leti i zbrisali sa lica mesta. Na kraju, sveštenici su došli u Blagojevu kuću, okadili je, nakon čega se Milunija nije više vraćala, a i komšijama i Blagoju je laknulo.

Ovoga puta, čuveni fotograf iz prethodnih priča ide sa mnom. Veli - "Prošli put nisi pronašao nikoga, nisi video duha, tako da ja ti ne verujem ni da su prve dve kolumne istinite. Mislim da si bio drogiran". Ćutim i vozim, ne mogu da mu objašnjavam da je dejstvo droge samo za određen vremenski interval, a da stanje u kojem se ja nalazim traje od rođenja.

- Dobar dan - pozdravljamo Blagoja, koji vrti vola na ražnju. Razgledam brzo, vidim na fasadi tragove kamenja, istina, Blagoje bled, ali nasmejan, stanje stvari redovno.

- Pomaže Bog, mladići, meni je pomogao - kreće Blagoje sam da priča bez da ga išta i pitasmo.

- Eto kakva mene muka zadesi. Pokojna Milunija mi se sveti. Jedva je od kuće odvojismo. Hvala Bogu i popovima - reče on.

Vidim ja da će Blagoje da mi vergla istu priču kao i novinarima koji su je preneli na naslovne strane, al ja nisam ovde zbog Blagoja, nego rahmetli mu supruge. Ostavim fotografa da priča sa Blagojem, dok ja šnjuvam okolo ne bih li pronašao Miluniju, ili bar njene tragove. Zalaja pas, ja se sav odsekoh, ali se brzo pribrah.

- Nema Milunije, prati sveštenike - reče mi pas, namignu i okrete glavu. Uh, pas koji govori. Baš kao i u drugoj priči. Ovo ne valja...

Povučem fotografa sa sobom, pozdravim Blagoja i pravac crkva... kad tamo, nigde nikoga. Kao da su se razbežali. Na prilazu crkvi bačena neka bela posteljina, par metara pored neki džak sa brašnom, gomilica sa kamenjem i kako gledah dalje počeh da povezujem da bi sveštenici mogli imati nešto sa svim ovim. Taman kad sam mislio da je slučaj rešen, iza ugla se pojavi povampirena Milunija. Šlogirah se.

- Zdravo, novinar - reče mi ona. Stojim, ne progovaram. Pogledam krajičkom oka, fotograf se stropoštao u nesvest.

- Piši ovako - govori vampir Milunija - Popovi su mi maltretirali muža da bi mu posle naplatili sve to kad su kadili kuću i po petnaesti put držali opelo. Nisu platili porez nijednom. Kada sam saznala za prevaru, došla sam lično da ih vidim i razjurim.

- Ali, Vi ste se povampirili, priča je, ipak istinita - rekoh drhtavim glasom.

- Nije. Zar stvarno misliš da je u Srbiji nešto istina? Ja sam se sad povampirila da završim ovo ovde.

- A Vaš muž Blagoje?

- Njemu sam pila krv i za života, neće primetiti razliku.

Iz Crnoklišta sam se uputio pravo na Urgentni da odvezem fotografa, koji će možda završiti i u nekoj eminentnoj ustanovi za duševno obolele. A Milunija? Milunija je zaslužila odmor od sela, popova, novinara, pa i samog Blagoja, koji još uvek naivno veruje da ga je ona maltretirala.