Travar modernog doba: Momčilo Antonijević čovek koji poznaje prirodu

Momčilo Antonijević nije tek putopisac kroz svet prirode, već svojevrsni prevodilac, on komplikovanu nauku o fitoterapiji približava običnom čoveku, uz šolju čaja, podsećajući nas da su odgovori na mnoga pitanja i rešenja za brojne tegobe odavno nikli, pod našim nogama.

Za njega je šuma najsavršenija laboratorija na planeti. Ipak, kao čovek od struke i reči, ne dopušta da travarstvo sklizne u domen magije ili neproverenih mitova. Njegov stav je jasan i lišen mistifikacije:

„Biljka je tu da bude saveznik, ali nikada ne sme biti zamena za dijagnozu stručnjaka. Naša najveća greška je što od prirode očekujemo čuda ‘na dugme’, a zaboravljamo da lečenje biljem zahteva strpljenje i duboko razumevanje procesa koji se odvijaju u našem telu“, objašnjava Antonijević.

Ono što godinama radi kroz svoje tekstove jeste svojevrsna „edukativna gerila“, približavanje znanja o lekovitom bilju svima. Kantarion naziva „tečnom sunčevom svetlošću“ koja pomaže da prebrodimo teške periode, ali istovremeno upozorava na zablude i pogrešnu upotrebu biljaka. Njegov novinarski dar omogućio mu je da premosti jaz između stručne literature i ljudi koji traže jednostavna rešenja za svakodnevne probleme poput nesanice ili varenja.

Govoreći o delovanju biljaka, često naglašava da priroda ne priznaje površnost:

„Ljudi traže ‘čarobni štapić’ u travi, ali zaboravljaju da su biljke najmoćnije kada deluju preventivno. One ne menjaju telo preko noći, već ga postepeno vraćaju u ravnotežu. Zato uvek kažem, nemojte čekati da vas bolest natera da otkrijete moć koprive ili zove.“

Ono što ga posebno izdvaja jeste etika, danas gotovo zaboravljena. Za njega je berač biljaka gost u prirodi, a ne njen osvajač. Prava mudrost, kaže, leži u tome da znamo kada treba stati i ostaviti prirodu netaknutom.

„Priroda nam nudi mnogo, ali ne dozvoljava bahatost. Ako na jednoj livadi poberete sve što vidite, niste travar, već štetočina. Osnovno pravilo je da uvek ostavite dovoljno da se biljka obnovi, jer mi smo samo prolaznici koji koriste njene plodove.“

Njegova filozofija nije beg od savremenog života, već mudra ravnoteža. Momčilo Antonijević pokazuje da je moguće živeti u ritmu 21. veka, a ipak znati kada je borovnica najslađa ili kada hajdučka trava dostiže svoj vrhunac.

Kroz spoj novinarske radoznalosti i travarske mudrosti, šalje poruku koja je lekovita gotovo kao i sama biljka:

„Ako naučimo da osluškujemo ritam prirode, na pola smo puta da razumemo sebe. Zdravlje počinje u korenu,  ne samo onom u zemlji, već i u našoj potrebi da ponovo uspostavimo vezu sa svetom koji nas okružuje.“

Priče poput njegove podsećaju da povratak prirodi nije korak unazad, već možda najmoderniji koji danas možemo napraviti. Uče nas da ponovo gledamo, ne samo očima, već pažnjom.

Lek za telo i dušu često ne traži više od strpljenja i jedne šume koja čeka da je ponovo otkrijemo.