Kada je „ne“ vrednije od priznanja!?

Tu negde počinje zanimljivija priča od same nagrade.

Jean-Paul Sartre je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost i odbio je. Ne zato što nije voleo književnost, već zato što nije verovao institucijama. Još ranije je doneo odluku da neće prihvatati zvanična priznanja jer, kako je rekao, „pisac ne sme da dozvoli da ga pretvore u instituciju“. Drugim rečima: ako te sistem nagradi, možda pokušava i da te pripitomi.

Marlon Brando je 1973. osvojio Oskara za ulogu u filmu The Godfather — ali se nije pojavio na dodeli.
Umesto njega, na scenu je izašla aktivistkinja Sacheen Littlefeather i odbila nagradu u njegovo ime, protestujući protiv načina na koji filmska industrija prikazuje autohtone narode. Holivud je ostao zatečen, publika podeljena, a Brando je pokazao da mu je važnije šta poručuje nego šta dobija.

Sinéad O'Connor je 1991. odbila nagradu Grammy za najbolji alternativni album.
Smatrala je da muzička industrija više slavi komercijalni uspeh nego umetnički integritet. Njena poruka bila je jednostavna: „Ne želim da učestvujem u tome.“ I nije, bez obzira na cenu.

Boris Pasternak je 1958. dobio Nobelovu nagradu za roman Doctor Zhivago. Prvo ju je prihvatio, a zatim  odbio. Ovoga puta ne svojom voljom, već pod pritiskom sovjetskih vlasti. Njegova priča možda najviše boli, jer pokazuje da ponekad odbijanje nije izbor, već posledica.

George Bernard Shaw dobio je Nobelovu nagradu 1925. godine.
Priznanje je formalno prihvatio, ali je odbio novčani deo. Njegov komentar bio je tipično ironičan: novac mu ne treba, ali ako već postoji — neka se iskoristi za prevođenje švedske književnosti. Hvala na časti, ali zadržite ček.

Dudley Nichols je 1936. odbio Oskara za scenario filma The Informer.
Bio je to prvi put da je neko odbio ovu nagradu — ne iz umetničkih, već iz političkih razloga, zbog sukoba sa filmskom akademijom oko prava scenarista.

A ima i onih koji su rekli „ne“ državi.

David Bowie odbio je titulu viteza koju dodeljuje britanska kruna. Bez velike filozofije, jednostavno nije video sebe u toj ulozi. „Ne znam čemu to služi“, rekao je. Ponekad je i to dovoljno objašnjenje.

Šta, zapravo, znači odbiti nagradu?

Na prvi pogled, nezahvalnost. Na drugi, hrabrost. Na treći, možda i najrealniji, doslednost.

Odbiti priznanje znači reći da postoji nešto važnije od njega. Bilo da je to lični princip, politički stav ili osećaj da ne pripadaš tamo gde te postavljaju.

U vremenu u kojem svi traže potvrdu, ovi ljudi su uradili suprotno, odbili su je i time, paradoksalno, ostali još zapamćeniji.

Nagrade pamti industrija, ali „ne“ pamti istorija.