Od Libana do Beograda: Priča o dervišu Muhamedu Naseru

Dočekuje nas smireno, gotovo tiho, ali sa jasnim stavom:

„Ljudi ovde često očekuju nešto egzotično kada čuju ‘derviš’. A mi živimo sasvim normalno. Radimo, učimo, imamo porodice“, započinje priču naš domaćin.

Nasir ističe da njegov dolazak u Srbiju nije bio deo dugoročnog plana.

„Došao sam zbog operacije. Imao sam saobraćajnu nesreću i Srbija je bila mesto gde sam mogao da se lečim. Ideja je bila da ostanem kratko i vratim se kući.“

Međutim, stvari su se brzo promenile.

„Posle toga sam dobio priliku da radim. Upoznao sam ljude, počeo da učim jezik… i malo po malo, ostao sam. Nisam doneo jednu veliku odluku – sve se desilo korak po korak.“

Na pitanje kako je prihvaćen, odgovara bez zadrške:

„Nikada nisam imao problem zato što sam Libanac ili musliman. Ako je bilo problema, to su bile moje lične greške, ne reakcija društva.“

Dodaje da ga je otvorenost ljudi iznenadila:

„Ovde ljudi žele da pomognu. Nekad i više nego što očekujete.“

Ideja o osnivanju tekije u Beogradu razvila se spontano.

„Ljudi su počeli da dolaze, da pitaju, da žele da uče. Nije to bio plan da ‘otvorim tekiju’. Jednostavno se formirala zajednica.“

Danas se tu redovno okupljaju njegovi učenici.

„Radimo zikr, razgovaramo, učimo. To je prostor gde ljudi mogu da rade na sebi.“

Na pitanje kako vidi svoju ulogu, Nasir ne insistira na tituli:

„Šejh nije titula za pokazivanje. To je odgovornost. Moraš prvo da radiš na sebi, pa tek onda da vodiš druge.“

Dodaje i da se sufizam često pogrešno razume:

„Ljudi misle da je to nešto mistično i udaljeno od života, a zapravo je vrlo praktično – uči te kako da budeš bolji čovek.“

Pre dolaska u Beograd, neko vreme je proveo u Novi Pazar, gde je radio u medresi. To iskustvo mu je bilo važno, ali kaže da mu je Beograd više odgovarao zbog dinamike života. Kasnije je upisao i završio master studije.

„Dobio sam stipendiju i odlučio da nastavim obrazovanje. Bavio sam se arapskim jezikom i njegovim uticajem na srpski.“

Njegov srpski danas zvuči gotovo kao maternji, ali početak je bio neobičan – azbuku je naučio za samo jedan dan.

„Bio sam u Subotica i jedan čovek mi je pokazao slova. Posle je sve bilo lakše jer već govorim više jezika.“

Nasir je u Srbiji zasnovao i porodicu.

„Oženio sam se i dobio ćerku. Kod kuće govorimo i srpski i arapski, jer želim da ona poznaje oba jezika i obe kulture.“

Na kraju razgovora vraća se na suštinu:

„Ne želim da pravim razlike među ljudima. Naprotiv, moj cilj je da povezujem – da ljudi razumeju jedni druge.“

Zastaje na trenutak, pa dodaje:

„Ako neko izađe odavde kao bolji čovek nego što je bio kada je ušao, to je dovoljno.“