Većina pasa nosi vučji DNK – čak i čivave: Ove dve rase se posebno izdvajaju

 To je otkriće koje su u ponedeljak objavili američki naučnici, iznenađeni saznanjem da gotovo dve trećine svih rasa ima merljivu količinu vučjeg DNK.

I nije reč o genetskom ostatku iz vremena kada su se psi izvorno razvili iz vukova pre oko 20 000 godina, nego umesto toga upućuje na to da su se domaći psi i divlji vukovi međusobno ukrštali u poslednjih nekoliko hiljada godina.

To ne znači da „vukovi ulaze u vašu kuću i ‘kvare’ vašeg kućnog ljubimca“, rekao je za AFP Logan Kistler, kustos u Smitsonijan Muzeju prirodne istorije i koautor nove studije.

Čini se i da je to uticalo na veličinu, njuh pa čak i ličnost modernih psećih rasa, rekli su naučnici.

Psi i vukovi mogu imati zajedničko potomstvo, no smatra se da je ukrštanje retko

„Pre ove studije, vodeća nauka sugerisala je da, kako bi pas bio pas, ne sme imati mnogo vučjeg DNK, ako ga uopšte sme imati“, rekla je glavna autorka studije Odri Lin iz Američkog muzeja prirodne istorije.

Kako bi saznali više, tim je analizirao hiljade genoma pasa i vukova iz javno dostupnih baza podataka.

Otkili su da preko 64 odsto modernih rasa ima vučje poreklo, a čak i malena čivava ima oko 0,2 odsto.

„To je potpuno logično svakome ko ima čivavu“, našalila se Lin.

Psi sa najviše vučjeg DNK

Čehoslovački i Saarloosovi vučji psi imaju najviše vučjeg DNK, do 40 odsto.

Među rasama koje se obično drže kao kućni ljubimci, najviše „vučji“ bio je veliki englesko-francuski trobojni gonič, s oko pet odsto vučjeg DNK. Hrtovi poput salukija i avganistanskih hrtova takođe su visoko rangirani.

Premda psi sa vučjim DNK teže biti veći, to nije uvek tako – na primer, bernardinac ga nema.

Istraživanje je takođe pokazalo da 100 odsto seoskih pasa – koji žive među ljudima, ali nisu ničiji kućni ljubimci – ima vučje poreklo.

Kistler je pretpostavio da bi seoski psi, koji imaju više prilika za kontakt s vukovima, mogli biti objašnjenje načina na koji vučji DNK ulazi u genski bazen pasa.

Ženke vukova odvojene od svog čopora zbog ljudskih aktivnosti poput uništavanja staništa mogle bi završiti pareći se s lutajućim psima, sugerisao je.

Prijateljski ili teritorijalni?

Istraživači su takođe uporedili svoje nalaze s opisima ličnosti raznih rasa koje koriste kinološki klubovi.

Rasama s malo ili bez vučjeg DNK češće su pripisivane osobine poput prijateljske nastrojenosti, lakog treniranja i privrženosti.

S druge strane, psi s više vučjeg DNK češće su smatrani sumnjičavima prema strancima, nezavisnima, dostojanstvenima ili teritorijalnima.

Kistler je naglasio da su opisi rasa nesavršeni i da ne predviđaju ponašanje pojedinog psa.

„Vukovi su evoluirali za specifična staništa i uslove, dok su pse ljudi odveli u svaki kutak nastanjenog sveta“, rekao je.

Psi su se jednostavno morali prilagoditi mestima na koja su ih ljudi odveli, a „vučji geni su im u određenim kontekstima davali prednosti“, objasnio je.

Na primer, mnoge tibetanske rase, poput pahuljastog lasa apsoa, imaju gen EPAS1 koji je nastao prilagođavanjem na velike nadmorske visine. Tibetanski vukovi imaju isti gen.

Studija je objavljena u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences.